Prvo što sam primetila bila je tišina.
Mejzi je tada imala samo tri meseca. Budila se svaka dva ili tri sata da jede, tako da kada sam ujutru otvorila oči i zavladala potpuna tišina… to nije bilo normalno.
Bacila sam pogled na bebi monitor na noćnom stočiću. Samo beli šum.
Sela sam. Erin nije ležala pored mene.
„Mora da hrani Mejzi“, promrmljala sam sebi u bradu dok sam se izvukla ispod pokrivača i bosa hodala niz hladni hodnik.
Mejzi je ležala u svom krevetiću, pažljivo pokrivena, lice joj je i dalje bilo pospano okruglo. Bila je topla, bezbedna, ravnomerno je disala.
Rukom je stezala rukav Erinine omiljene sive džempere. Onog koji je nosila dve zime i tokom cele trudnoće. Nagnula sam se bliže… i onda sam primetila da kanapa nedostaje na jednoj strani. Materijal je visio iskidan na ivici.
Bilo je primetno, ali nisam obraćala mnogo pažnje na to. Možda se pocepao pri pranju.
Mejzi se pomerila, još čvršće stežući prst.
Osećala sam olakšanje.
Onda je usledila zbunjenost.
Sat je pokazivao 6:14. Erin je uvek rano ustajala. Do tada je napravila kafu, često je počela da pere veš. Čekala sam tihi zvuk šolja iz kuhinje.
Ništa.
Okrenula sam se.
Kuhinja je bila prazna. Aparat za kafu je bio hladan. Erinin telefon je bio na pultu, punio se, na 76%. Njen venčani prsten je bio u maloj keramičkoj posudi pored sudopera – onoj u koju ga je uvek stavljala kada je prala sudove.
Ali ovog puta ga nije podigla.
Nije bilo poruke. Ni poruke. Voda u kupatilu nije tekla.
Erin je jednostavno… nestala.
Srušila sam se prve nedelje. Zvala sam svaku bolnicu. Pisala sam svima koji su mi pali na pamet. Dva puta sam bila kod njene majke, i nisu razgovarale mesecima.
Ostavljala sam govorne poruke.
Noću sam sedela pored prozora, posmatrajući prilaz, sigurna da će se vratiti u čarapama, iscrpljena, sa izvinjavajućim izrazom lica.
Nikada nije došla.
Ljudi su govorili uobičajene „dobronamerne“ stvari.
„Možda je to postporođajna depresija, Mark.“
„Možda je samo paničila.“
„Mora da nisi primetio znake…“
Posle nekog vremena prestala sam da zovem bilo koga. Videla sam kako gledaju Mejzi – kao da je ona razlog zašto je Erin otišla. Nisu to rekli, ali sam mogla da osetim.
Nisam dirala Erinine stvari. Njen džemper je ostao na vešalici. Njena šolja je bila u ormaru. Nisam ni skidala njene slike.
A kada je Mejzi bila dovoljno stara da pita, nisam joj lagala.
„Da li je mama otišla u raj?“ pitala je jednom kada je imala četiri godine.
Privukla sam je k sebi.
„Ne, dušo. Mama je otišla. Ne znam zašto. Ali nije bilo zato što te nije volela.“
Namrštila se.
„Zar me tada nije volela?“
To je uvek najviše bolelo.
„Jeste“, rekla sam tiho. „Ali joj se nešto desilo. I nikada nije bila tvoja krivica.“
Mejzi je upravo napunila pet godina.
Jedne noći smo sedeli u dnevnoj sobi, među polusklopljenom odećom. Sedela je na tepihu, jela kriške jabuke, igrala se sa svojom bebom. Televizor je bio samo pozadinska buka.
Odjednom je prestala da žvaće.
„Tata… pogledaj.“
Pokazala je na ekran.
U studiju je stajala žena, obučena u tamnoplavu haljinu, sa mikrofonom u licu. Kada se okrenula na stranu…
Smrzla sam se.
„To… je li majka?“, šapnula je Mejzi.
Bila je to Erin.
Izgledala je starije. Mršavije. Oči su joj bile teške. Ali to je bila ona.
Voditelj ju je predstavio: kantautorku u usponu. Pesma o majčinstvu i novom početku.
Onda je Erin pogledala u kameru.
„Ako Mark i Mejzi gledaju… žao mi je. I spremna sam da kažem istinu.“
Mejzi mi je stisnula ruku.
„On nas se seća, tata!“
Nisam mogla da govorim.
„Nisam otišla zato što te nisam volela“, rekla je Erin. „Bilo je to zato što sam se davila. Plašila sam se šta ću postati. Mislila sam da ću, ako ostanem, biti majka koju moja ćerka neće prepoznati.“
Izvadio je pocepani konopac sa svog sivog džempera iz džepa.
„Čuvala sam ovo. Nosila sam ga sa sobom svaki put kada bih se pomerila. Podsećalo me je na ono što sam ostavila iza sebe… i šta možda još uvek imam šansu da vratim.“
Emisija se završila.
Trideset minuta kasnije, moj telefon je zavibrirao.
Nepoznati broj:
„Napolju sam… Mark. „Molim te, nemoj da zalupiš vrata ispred mene.“
Otvorila sam ih.
Erin je stajala na tremu. Auto je još uvek bio u dvorištu.
Mejzi je bosa prišla do mene.
Erin je čučnula.
„Zdravo… prelepa si.“
„Stvarna si“, šapnula je Mejzi.
Iskoračila sam napred.
„Otišla si. Ostavila si svoje dete ovde. Zašto si ovde?“
„Zato što sam se konačno sabrala“, rekla je. „Terapija. Pomoć. Posao. Nisam se vratila da to zahtevam.“ Samo sam iskrena.
„Jesi li nas volela?“ upitala je Mejzi.
„Da“, Erinin glas se slomio. „I zato sam otišla. Donela sam pogrešnu odluku.“
Kasnije mi je rekla: poslala je novac preko moje majke. Tajno. Iz straha.
Mejzi me je pogledala.
„Mogu li da uđem?“
Moje telo je reklo ne. Oči moje ćerke su rekle da.
„Zaustavi auto“, rekla sam Erin. „Onda ćemo napraviti čaj.“
Te noći nismo ništa odlučile.
Ali kuća… nije bila tako tiha kao pre pet godina.
