Prošlo je mnogo godina pre nego što sam, kada je Džun postala, konačno mogla da kažem da ćemo postati roditelji. Mislili smo da smo spremni na sve. Pogrešili smo. Jer, na dan kada se rodila naša ćerka, Džun je pogledala u njene oči… i počela da vrišti.
Upoznala sam Džun kada sam imala dvadeset dve godine. Radila je skraćeno radno vreme u malom kafiću blizu univerziteta dok je studirala za medicinsku sestru. Noćne smene, duple smene, stalni iscrpljenost – ipak, bilo je nešto u vezi nje što je bilo čudno energično. Imala je osmeh koji vas je dopirao čak i kada ste mogli da vidite da troši svoje rezerve.
Osmejala se kao da je to njen maternji jezik. Gosti, kolege, stranci – svi su bili privučeni njoj, često a da toga nisu ni bili svesni. A ja sam se često pretvarala da mi treba još šećera u kafi samo da bih mogla da razgovaram sa njom još minut. Naravno da je znala. Ali nikada nije ništa rekla o tome.
Do dvadeset pete godine bili smo nerazdvojni. Preselili smo se u mali stan sa škripavim podovima i jedva dovoljno prostora za dve stolice na balkonu. Naš nameštaj je bio u neredu, slavina je svakog trećeg utorka tekla rđavo, a celo mesto je mirisalo na pekaru dole.
Bio je haos – ali smo bili srećni.
Plesali smo bosi u kuhinji, svađali se oko čepova za paste za zube, jeli hladnu picu u krevetu i satima razgovarali o tome šta ćemo raditi jednog dana kada se život uspori. Kada konačno budemo imali vremena.
Dve godine kasnije, venčali smo se u dvorištu moje sestre. Redovi lomača, ukrasi od penija, najjeftinije vino koje smo mogli da nađemo i plejlista koju smo sastavili prethodne noći. Nismo žurili jer smo morali – samo smo želeli da budemo zajedno, bez ikakve gužve.
„Entoni“, rekla je Džun, oči su joj blistale, „ne želim šljokice. Samo želim ono što jesmo. Jednostavno. Iskreno.“
Nosila je svetloplavu haljinu, stajala je bosa u travi, kosa joj je slobodno padala preko ramena. Pogledala me je tačno dok smo izgovarale zavete, kao da se svet na trenutak isključio, samo za nas.
Razgovarali smo o deci na početku naše veze. Ali uvek je postojala neka prepreka: Džunino mesto stanovanja, moj posao, kirija, vreme. Ne zato što nismo želeli – već zato što smo uvek čekali „pravi trenutak“.
Kada je taj trenutak konačno došao, mislili smo da smo spremni.
Mislili smo da ništa ne može da ga pokvari.
Onda se rodila naša ćerka… i Džun je počela da vrišti.
Rekla mi je u kuhinji, prstima je stezala ivicu pulta kao da je drži. Mogao sam da osetim da nešto nije u redu. Usta su joj se otvarala i zatvarala. Ramena su joj bila napeta, oči su joj bile suze.
„Džun?“ upitao sam. „Šta se desilo?“
Pogledala me je kao da želi da progovori, ali nije znala kako.
„Trudna sam, Toni“, rekla je, glas joj je drhtao.
Svet je na trenutak stao. Onda sam se nasmejao. Ili zaplakao. Možda oboje odjednom. Privukao sam je k sebi i zajedno smo skliznule na pod kuhinje, kao da su nam noge otkazale. Glava joj se spustila uz moje grudi, i osetio sam kako izdiše dah koji je zadržavala danima.
„Jesi li dobro?“ tiho sam upitao.
„Plašim se“, šapnula je. „Ali… osećam se dobro.“
„Shvatićemo“, rekao sam. „Zajedno.“
Smejali smo se, plakali, grleći se. Rekao sam, dečak ili devojčica, nije važno – samo budite zdravi.
Džun je oklevala trenutak. Jedva. Ali sam primetio. Nisam pitao. Voleo bih da jesam.
Dan porođaja je došao tiho, kao da se približava oluja. Vodenjak mi je pukao posle ponoći. Svetla bolnice, žurba, napetost – sve se zamaglilo.
Epidural nije delovao. Morao sam da ubrzam. Protestovao sam, panikom u glasu. Želeo sam da budem sa njom.
Ali Džun mi je stisnula ruku.
„Izlazi“, rekla je, glasom tankim od bola. „Ne gledaj me tako. Budi tu kada se završi.“
Znala sam taj pogled. Bila je ozbiljna.
Koračala sam hodnikom. Porodica je sedela oko mene, ali nisam mogla da sednem. Proveravala sam telefon iznova i iznova. Trzala sam se sa svakim korakom koji je medicinska sestra napravila.
Onda sam čula.
Plač.
Jedan oštar zvuk koji mi je prodro u grudi. Plač našeg deteta.
Zastala sam. Kolena su mi se tresla. Naslonila sam se na zid i odjednom sam poverovala: sve će biti u redu.
Onda je Džun vrisnula.
„Ovo nije moja beba! Ovo nije moja beba!“
NJEN GLAS JE BIO STRAN.
Njen glas je bio strani. Bio je isprekidan. Bio je sirov. Hodnik je utihnuo. Nisam razmišljala – već sam trčala.
Unutra, Džun se tresla na krevetu. Medicinska sestra je držala novorođenče u naručju. Pupčana vrpca je još uvek bila pričvršćena.
„Gospođo“, rekla je tiho, „ovo je vaše dete…“
„Ne!“, jecala je Džun. „Toni! Ovo nije moje!“
Uzeo sam je za ruku. Bila je hladna.
Pogledao sam bebu.
Bila je sićušna. Ružičasta, živa, savršena.
„Je li zdrava?“, pitao sam.
„Apsolutno“, odgovorio je doktor. „Čestitam.“
Bilo mi je lakše. Ali Džunin pogled me je zaustavio.
„Mislila sam da je dečak“, šapnula je.
Onda je rekla istinu. Nije bilo razočaranje – bio je to strah. Videla je svoju prošlost u svojoj ćerki. Ono od čega je želela da je zaštiti.
„Nećeš se sama suočiti sa ovim“, rekla sam. „Bićemo ovde.“
Plakala je. Smejala se. Konačno, uzela ju je u naručje.
DALI SMO JE NAZVAMO VIKTORIJA.
Dali smo joj ime Viktorija.
Ima šest meseci. Glasna, radoznala, snažna. Jedne noći sam čula Džun kako šapuće pored krevetića.
„Nisam te se plašila“, rekla joj je. „To je ono što sam još uvek nosila u sebi.“
I onda sam shvatila.
Zaštitila bih ih.
Uvek.
