Prsti su mi se stegli oko hladnog plastičnog USB ključa i polako sam izvukla ruku iz džepa kecelje.
„Ako je svima toliko potreban lep odmor, neka bude lep do kraja“, rekla sam i ustala.
Stolica je tiho klizila po parketu. Niko se nije pomerio. Samo je jedna od tetkinih kašika zveckala po tanjiru, a zatim pala u sos. Kada sam prošla pored stola, nisam drugi put obrisala sos sa kragne. Pustiću ih da vide.
Na TV ekranu se i dalje svirao tihi praznični koncert. Sagnula sam se, ubacila USB ključ u bočni port i pritisnula daljinski upravljač.
Na crnom ekranu se iznenada pojavila plavkasta lista fascikli. 04_STAN. 05_KOMANDA. 06_GLAS_GALINA. 07_PRENOS.
Igor je tako naglo skočio da je noga stolice oštro zaškripala o pod.
„Šta radiš?“
Nisam ga čak ni pogledala.
„SEDI. NIŠTA JOŠ NIJE SPREMNO.“
Ne znam šta ga je nateralo da sedne nazad u stolicu – moj glas ili način na koji ga je sto gledao – ali je seo. Ne sasvim. Na ivici. Napet, sa rukama na kolenima, spreman da se ponovo pokrene u svakom trenutku.
Prvo što sam otvorila nisu bila dokumenta. Audio snimak.
U 21:14, 27. marta, iz zvučnika se začuo poznati, mirni glas Galine Petrovne. Isti onaj koji je uvek koristila za najprljavije stvari – tih, ujednačen, gotovo ljubazan.
„Ne, ona neće ništa razumeti. Dok je trudna, neće razmišljati svojom glavom. Reci mi kada zapravo možeš da prodaš stan. Igor kaže da treba da ga završiš pre porođaja. Depozit bi sada bio veoma koristan.
Vazduh u sobi kao da se promenio. Postao je teži. Jedan od ujaka je prestao da jede.
Jedna od mojih tetaka je milovala krst na vratu. Moj petnaestogodišnji nećak, koji me je minut ranije gledao sa užasom, sada nije treptao.
Stajao je pored moje stolice, uspravan i s poštovanjem pre samog trenutka, a sada je izgledalo kao da je potonuo nekoliko centimetara.
NIJE GA BILO STID. JER SE NJEGOV GLAS, HLADAN I ZVANIČAN, ODLUČAO JE RADIONIKOM U MOJOJ DNEVNOJ SOBI I VRŠIO PRITISAK NA SVE.
„Ovo se manipuliše“, brzo je rekao Igor. „Da li uopšte razumeš šta radiš?“
Onda sam otvorio fasciklu 05_COMMISSION.
Čitav ekran je bio ispunjen fotografijom dokumenta. Moj lični broj. Moja adresa. Moje ime.
I potpis na dnu – baš kao moj, ali pažljivo kao što bi strana ruka pokušala da kopira ugao slova. Desno od fotografije – uvećani detalj.
Linija je prekinuta. Kraj imena je odsečen. Mnogo puta sam video ovakve potpise na poslu. Brzo napravljen falsifikat, za koji su se nadali da ga niko neće pažljivo pogledati.
Još jedan klik je otvorio prepisku sa brokerom. Datumi, vremena, slike profila, iznosi.
5. april, 11:26: „Depozit je potvrđen na 85.000 forinti. Čekamo nalog vlasnika.“
5. APRIL, 11:31: „ON JOŠ NE ZNA, RADIMO PREKO NJEGOVOG SINA.“
5. april, 11:33: „Hoće li biti dostupno do maja?“
Igor nije iznenada pobledeo. Prvo mu je desna strana lica zatreperila. Zatim, polako, kao da je neko progutao kost, donja usna mu se spustila.
„Ovo su radne skice“, rekao je. „Još ništa nije odlučeno.“
Ponovo sam pritisnuo.
Na ekranu se pojavio izvod iz banke. Redovi su se okretali poput otkucaja metronoma.
186.000 ₴ – otplata starog kredita.
312.000 ₴ – renoviranje stana.
11.000 dolara – KAPARA ZA AUTO, BEZ KOJEG, NJEGOVIM REČIMA, NE BI MOGAO DA SE VRATI SVOM NORMALNOM RITMU.
I na kraju – moj transfer za procenu stana. Isti novac koji je platila čoveku koji je procenio moj stan pre nego što je prodat.
„Ovo je cirkus“, rekao sam i prvi put te večeri sam je pogledao. „Ovo je cirkus kada muž živi od novca svoje žene tri godine, a zatim pokušava da proda svoj stan pre nego što mu se rodi dete.“
„Isključi to“, rekla je Galina Petrovna tiho, ali više ne ravnomerno. „Ljudi jedu.“
„Ne“, odgovorio sam. „Sada slušaj.“
Ponovo sam počeo drugi snimak.
Sada više nije bio broker. Sada je bila ona, i njen kratak, suv, prepoznatljiv smeh.
„Zašto? Dok je trudna, sve treba srediti. Onda će početi da traži svoja prava, otići će kod advokata.
SADA JE NAJVAŽNIJE DA JE STAN NA IGOROVO IME. JER OVA DEVOJKA VERUJE DA JE SVE OVDE NJENO.
Neko na drugom kraju linije je tiho rekao: „O, Bože…“
