Tri meseca nakon rođenja moje četvrte bebe, praktično sam živela u režimu preživljavanja. Radila sam na isparenja, preživljavajući na svemu što sam mogla da uguram između hranjenja. San je bio luksuz koji nisam mogla da priuštim, a topli obrok? U tom trenutku, to je bila više fantazija nego stvarnost.
Ali znate šta je sve učinilo još gorim? Moja svekrva je tretirala moju kuhinju kao svoj lični švedski sto „jedi koliko možeš“.
Počelo je sasvim nevino. Nekoliko nedelja nakon što sam dovela bebu kući, izvukla sam se iz kreveta u zoru da napravim kafu. Samo mali lonac, dovoljan za dve šolje, da prebrodim jutarnji haos.
Bila sam gore i dojila kada sam čula ulazna vrata. Nikakvo kucanje. Nikakvo „Zdravo, ja sam“. Samo moja svekrva, Vendi, ulazi kao da je njeno mesto.
Kada sam sišla dole, lonac je bio prazan. Vendi je stajala pored frižidera i izvukla posudu sa ostacima hrane koje sam sačuvala za ručak.
„Ah, to je bilo divno“, cvrkutala je, ispirajući šolju i stavljajući posudu pod ruku. „Upravo mi je to trebalo jutros. Htela sam da te proverim pre posla, ali vidim da si dobro.“
Samo sam stajala tamo, iscrpljena do srži, gledajući u praznu šolju i moj nestali ručak. „To je bila moja kafa, Vendi. A ostaci…“
„Oh, dušo, možeš da napraviš još.“ Potapšala me je po ramenu i izletela napolje. „Hvala na hrani!“
I nestala je.
Govorila sam sebi da je to samo jednokratna stvar. Ljudi prave greške, zar ne? Ali to se stalno dešavalo.
Spremila bih nešto, stavila u frižider dok bih menjala pelene ili uspavala bebu. Problem je bio što je Vendi živela samo dva bloka dalje. Mogla je da svrati bilo kada. I jeste. Dvadeset minuta kasnije, našla sam je kako proždire moju hranu.
„Mislila sam da su to ostaci“, rekla je sležući ramenima.
„Nije ostatak ako sam ga napravila pre sat vremena“, odgovorila sam, zubi su mi bili tako čvrsto stisnuti da su skoro škljocnuli.
„Onda je bolje da ga označiš.“ Nasmejala se, kao da je moja krivica.
Najgore? Nikada mi nije pomogla sa bebom. Nikada nije ponudila da je drži dok sam jela, tuširala se, ili čak samo uzela pet minuta da dišem. Samo bi ušla, opljačkala moju kuhinju i otišla.
Konačno, slomila sam se pred Harijem. „Tvoja majka treba da prestane da jede moju hranu. Jedva se zasitim.“
JEDVA JE DIGAO POGLED SA TELEFONA.
Jedva je podigao pogled sa telefona. „Razgovaram sa njom.“
„Jesi li čula šta sam rekao? Idem gladan u krevet jer tvoja majka…“
„Rekao sam da ću razgovarati sa njom, Bela. Opusti se.“
Ali ništa se nije promenilo. Štaviše, Vendi je postala još drskija.
Zato sam joj se direktno suočila. „Vendi, ne možeš se samo poslužiti mojom hranom. Ako ti je ponudim, to je drugačije. Ali ne možeš je samo uzeti.“
Dramatično je stavila ruku na grudi. „Oh, žao mi je. Nisam znala da te toliko muči.“
Ostala je nedelju dana. Zapravo sam mislila da je shvatila poruku.
Onda se dogodio incident sa picom.
NAPRAVILA SAM ČETIRI PICE OD POČETAKA TOG POPODNEVA.
Napravila sam četiri pice od nule tog popodneva. Jednu za dvoje dece, jednu za mene, jednu za Harija i jednu za Vendi. Poslala je poruku da dolazi. Beba je primila jutarnje vakcine i bila je neverovatno nervozna.
„Deco, večera je gotova! Uzmite picu dok je vruća. Stavila sam je u stare kutije! Moram da smirim bebu!“
Čula sam ih kako zveckaju niz stepenice dok sam se penjala uz stepenice sa bebom.
Četrdeset pet minuta kasnije, moja mala je konačno zaspala. Stavila sam je u krevetac i otrčala niz stepenice sa krkljanjem u stomaku — samo da bih naglo stala. Kutije su bile prazne.
Mrvice na pultu. Smeh iz dnevne sobe.
Ušla sam. Hari i Vendi su ležali na sofi, gurajući poslednje komade u usta.
„Jesi li ozbiljna?“, viknula sam. „Nisi mogla da mi ostaviš ni jedan komad?“
Hari se nasmešio punih usta. „Opusti se, Bela. Bila je to nesreća.“
NESREĆA? NAPRAVILA SAM ČETIRI PICE.
„Greška? Napravila sam četiri pice. Jedna je bila za mene!“
Vendi je elegantno oblizala usne. „Nisam videla nikakva imena na njima.“
„Zato što sam svima rekla koja je za koga!“
Baš tada je ušao moj trinaestogodišnji sin. „Mama, izneo sam ti tanjir. Jesi li ga našla?“
Srce mi je potonulo. „Koji tanjir?“
„Sačuvao sam ti tri parčeta.“
Okrenuo sam se ka Vendi. Slegnula je ramenima. „Mislila sam da su ostaci.“
Lice mog sina se namrštilo. „Žao mi je.“
„D, mama.“
„NE“, rekla sam, čvrsto ga držeći za ramena.
„Ne“, rekla sam, i dalje čvrsto držeći njegova ramena. „Nisi uradio ništa loše.“
Suočila sam se sa Harijem i Vendi. „Ovo je neprihvatljivo.“
Hari je prevrnuo očima. „Preteruješ.“
Nešto u meni je puklo.
„Svaki put kada se tvoja sebična majka pojavi ovde, ja gladujem jer jede ili pije moj deo. Ali naravno, samo napred i brani je!“
Vendi je skočila. „Kako se usuđuješ!“
„Kako se TI usuđuješ da uđeš u moju kuću i uzmeš mi hranu?“
Izjurila je napolje. Hari me je gledao. „Šta je sa tobom?“
ŠTA JE SA MNOM?
„Šta je sa mnom? Upravo sam se porodila. Jedva spavam. Pokušavam da održim četvoro dece u životu, a tvoja majka se prema našoj kuhinji ponaša kao prema restoranu sa samoposluživanjem!“
„Nisi morao biti tako grub.“
„Gubi se“, rekla sam tiho.
Sledećeg jutra sam kupila neonske etikete i dve jeftine kamere.
Pripremila sam hranu za nedelju i obeležila svaku kutiju ogromnim slovima. Deca su dobila svoja omiljena jela. Napravila sam sebi nešto pristojno. Harijeve i Vendine kutije? Prazne.
Postavila sam kamere i čekala.
Te večeri, Hari je otvorio frižider. „Gde je moja večera?“
„Nisi dete. Skuvaj nešto sam.“
NARUČIO JE HRANU IZ BESA.
Ljutito je naručio hranu.
Sledećeg dana, Vendi je ušla kako se i očekivalo. Posmatrala sam je odozgo. Videla je obeležene kutije, pocrvenela je od besa — i zgrabila je onu sa mojim imenom.
Šta nije znala: posebno sam začinila ovo jelo. I dodala mali, bezopasni dodatni sastojak — blagi laksativ iz apoteke. Ništa opasno. Samo dovoljno za lekciju.
Deset minuta kasnije, sišla sam dole. „O, Vendi. Jedeš mi ručak.“
„Samo je stajalo tamo…“
„Bilo je moje ime na njemu.“
Četrdeset pet minuta kasnije, otrčala je u kupatilo po treći put.
Hari se vratio kući s posla kada je ona izjurila napolje, bleda kao duh. „Pitaj ženu šta mi je uradila!“
Slatko sam se osmehnuo. „Možda bi trebalo poštovati granice.“
Ali nisam završio.
Te večeri sam postavio snimak sa kamere na Fejsbuk. Vendi otvara frižider, vidi etikete i ipak uzima moju kutiju.
Natpis je glasio: „Šta se dešava kada neko nastavi da krade vašu hranu čak i nakon što ste ga zamolili da prestane? Evo moje tašte kako uzima kutiju sa mojim imenom. Granice su važne.“
U roku od sat vremena, imao sam desetine komentara. Podrška. Slaganje. Deljenje.
Sledećeg jutra, Vendi je dobila poruke od poznanika.
Panično je pozvala Harija. Spustio je slušalicu i rekao: „Želi izvinjenje.“
„Za šta?“
ZA JAVNO PONIŽENJE.
„Za javno poniženje. I za njeno trovanje.“
Spustila sam šolju kafe – onu koju sam ovog puta mogla da popijem na miru. „Nisam je otrovala. Stavila sam blagi laksativ u MOJU hranu koju je ONA ukrala. Ovo su posledice.“
Hteo je da se svađa – ali je ostao bez reči.
„Tvoja majka ti nije ponudila nikakvu pomoć otkako si se rodio. Dolazila je samo da jede moju hranu. A ti si je svaki put branio. Dakle, da, oboje sam vas naučio lekciju.“
Prošle su dve nedelje.
Vendi od tada ništa nije dotakla. Čak i kuca sada. I donosi svoje grickalice.
Hari? Naučio je da kuva testeninu. Čak može i da napravi pravi sendvič.
Moja deca imaju svoju hranu. Ja imam svoju. I niko više ne dira ono što nije njihovo.
ŠTA SAM NAUČILA?
Šta sam naučila? Neki ljudi razumeju granice tek kada iskuse posledice.
Da li sam bila gruba? Možda.
Da li sam pogrešio? Nimalo.
Zato što ne možeš zauvek sagorevati sebe da bi druge grejao. Na kraju, sve što ostane je pepeo.
A u mojoj kući, karma se ne služi hladna.
Ali sa grčevima u stomaku – i velikom, jasnom etiketom na kojoj piše: „MOJA“
