Uvek sam bila ona u porodici na koju su svi mogli da računaju. Pouzdana. Razumna. Ona koja se nije žalila, već je rešavala problem.
I kada sam konačno nešto uradila za sebe… moja sestra je to pretvorila u noćnu moru.
Zovem se Rejčel i imam trideset dve godine. Radila sam za ono što imam od detinjstva. Dok su drugi vozili bicikle ili gledali crtane filmove, ja sam već zarađivala novac. Čuvala sam decu sa četrnaest godina, blagajnica sa šesnaest, a kasnije sam radila više poslova dok sam studirala.
Nije bilo lako, ali sam bila ponosna što sam nezavisna.
Onda je tu Melisa.
Ona je četiri godine mlađa od mene i uvek je živela život kao da je život žurka posle koje će neko drugi počistiti. Odrasle smo u istoj kući, ali sa potpuno drugačijim pravilima. Ako sam ja nešto dobila, morala je i ona. Ako sam štedela, plakala je – a naši roditelji bi joj dali novac umesto toga, samo da ne bi bilo svađe.
Nije bila zla. Bila je samo neodgovorna. I uvek je očekivala da je neko spase.
Onda se rodila njena ćerka, Lili.
I sve se promenilo.
Ta mala devojčica je postala svetlost mog života. Ima pet godina, uvek se smeši, peva, a kada kaže „Tetka Reni“, ja se jednostavno rastopim. Nije mogla biti moje dete, što je verovatno razlog zašto sam bila toliko vezana za nju. Melisa je to tačno znala – i iskoristila je to.
Posle godina napornog rada, ove godine sam konačno postigla veliki cilj: kupila sam svoj prvi potpuno novi automobil. Nije luksuzan, nije blistav. Ali nov. Crveni. Bezbedan. Prostoran. Moj.
Dala sam joj ime Rozi. Da, znam, smešno je. Ali za mene je to bila prva stvar koju sam kupila samo za sebe, kao nagradu za sve.
Brinula sam se o njoj kao da je živa. Nisam joj davala da jede u njemu, uvek sam parkirala dalje, brisala sam sedišta.
Mesec dana kasnije, pre Lilinog petog rođendana, Melisa me je pozvala.
„Žurka je u subotu, puno dece, baloni, torta… pa mi treba tvoj auto“, rekla je kao da se to podrazumeva.
„Ovde?“ upitala sam.
Nije mi čak ni čestitala na autu kada sam ga kupila. Ali sada je odjednom bio savršen.
„Moj je mali. Tvoj je savršen. Lili je već tužna što ne dolaziš. Najmanje što možeš da uradiš je da mi ga pozajmiš“, dodala je. „Ne kaže se ne dečjem rođendanu, zar ne?“
Protestovala sam. Rekla sam da je nov, da se ne osećam prijatno sa njim.
„Ne dramatizuj“, odbrusila je. „Lili ti je omiljena, zar ne? Onda ćeš verovatno reći da.“
I rekla je rečenicu koja je uvek pobeđivala:
„Kakva si ti tetka ako kažeš ne?“
Popustila sam.
Ali sam pitala: bez hrane, bez prljavštine, budi oprezna.
Pojavio se tog popodneva sa Lili — osmehujući se, pritiskajući. Oteo mi je ključeve iz ruke i odvezao se.
Sledećeg jutra, naglo se zaustavio ispred moje kuće.
Moj auto je bio… neprepoznatljiv.
Blato svuda. Ogrebotine sa strane. Unutra, mrvice, masne mrlje, lepljivi držači za čaše, omoti brze hrane, smrad.
„Šta se desilo?!“ upitala sam drhteći.
„Deca“, slegnuo je ramenima. „Lepo smo se proveli.“
„Pustio si ih da jedu u njemu?!“
„Šta je trebalo da uradiš? Da ih izgladniš? To je samo auto!“
Onda je ležerno dodao:
„Hajdemo drugim putem, bilo je malo žbunja. Pa šta?“
Čišćenje je koštalo 450 dolara. Popravke su koštale skoro 4.000 dolara.
Melisi nije bilo stalo. Nije se izvinila.
Kasnije je Lili nevino izletela:
„Mama je rekla da će tetka Reni to ionako popraviti jer je bogata.“
Nešto je puklo u meni.
Tri nedelje kasnije, Melisa je stajala vrišteći ispred mojih vrata. Lice joj je bilo prekriveno čađu.
„TI SI TO URADILA!“, vikala je. „Auto mi se pokvario! Koštao je preko 3.000 dolara! Ti si ga sabotirala!“
Nasmejala sam se u sebi.
„Jesi li ozbiljna?“
„Ne pravi se nevina!“
Prekrstila sam ruke.
„Nisam ga dirala. Možda je život uravnoteživao stvari.
I u tom trenutku sam shvatila: više joj ništa nisam dugovala.
Ovo nije bila osveta.
Ovo je bila granica.
I po prvi put… uspelo je.
