Majka mi je sašila haljinu za Noć veštica samo nekoliko dana pre nego što je umrla – ono što se sa njom desilo nekoliko minuta pre zabave bilo je neoprostivo.
Majka mi je sašila haljinu za Noć veštica drhtavim rukama, samo nekoliko dana pre nego što je umrla. Čuvala sam je… sve dok jedne večeri, nekoliko minuta pre nego što sam trebala da je obučem, moja maćeha nije donela odluku koju nikada neću oprostiti. A ono što se desilo posle toga i dalje mi šalje jezu niz kičmu.
Imala sam 18 godina kada mi je mama sašila haljinu.
Bila je bleda i mršava, a losion od lavande koji je koristila jedva je mogao da prikrije miris bolničkog dezinfekcionog sredstva koji se lepio za njenu kožu. Ali se i dalje smešila kao da sam ja jedina stvar koja je drži na okupu. Svake večeri je sedela pored prozora, sa tkaninom u krilu, drhtavim prstima, utkajući malo magije u nju sa svakim bodom.
„Bićeš najlepša veštica u Mejpl Grouvu“, šapnula je jednom, zaglađujući tkaninu preko mog obraza. „Nije strašno. Magično.“
Kikotala sam se i okretala dok mi je merila struk. „Ali veštice bi trebalo da budu strašne, mama!“
Umorno se osmehnula, ali nežno. „Ne moja veštica. Moja donosi svetlost. Ne tamu.“
Nekih noći je zaspala sa iglom još uvek u ruci. Ušuškala bih je i gledala kako joj se grudi dižu i spuštaju, šapućući svoje želje u tamu, kao da bih mogla da ih zadržim ako bih se dovoljno nadala.
TRI DANA NAKON ŠTO JE ZAVRŠILA HALJINU, BILA JE MRTVA.
Tri dana nakon što je završila haljinu, bila je mrtva.
Nikada me nije videla u njoj.
Sahranjena je u prvoj nedelji novembra. Sećam se kovčega, vlažnog lišća ispod mojih cipela i mirisa lavande koji se lepio za moj kaput, kao da me ne bi pustio.
Posle toga, sve se zamaglilo – okupljanja komšija, čestitki saučešća, šapat koji su ljudi mislili da ne mogu da čujem.
„Jadna devojka. Više nikada neće biti ista.“
„Džejms se kliza. Možeš to da vidiš.“
Nisu pogrešili, ali čuti to je bilo kao da me polako briše iz moje sopstvene priče.
Niko nije pomenuo Noć veštica. Ni bundeve, ni činije sa slatkišima. Komšiluk je nastavio da slavi, ali naša kuća je ostala mračna i tiha.
NISAM MOGLA DA PROSLAVIM NOĆ VEŠTICA OVE GODINE.
Nisam mogla da proslavim Noć veštica ove godine. Ugurala sam haljinu u kutiju, zaključavajući uspomenu sa njom.
Mama ju je napravila za mene. To je bilo dovoljno.
Ali čak ni tada, nisam imala pojma koliko ću morati da se borim da je zadržim.
Sledećeg proleća, tata je upoznao Karlu.
Imala je 42 godine, bila je ljubazna i uvek nasmejana. Bavila se dobrotvornim radom, stalno je citirala inspirativne izreke i pekla stvari bez šećera koje su imale ukus kartona.
Brzo su se venčali. Prebrzo.
I odjednom, sve je počelo da se menja.
Noć veštica je prvi nestao.
„ĐAVOLJI PRAZNIK“, mrmljala je svaki put kada bi prošla pored police sa slatkišima.
„Đavolji praznik“, mrmljala je svaki put kada bi prošla pored police sa slatkišima. „U ovoj kući se ne oblačite kao demoni.“
Nije se završilo sa Noći veštica. Mamine knjige su nestale sa polica. Njeni vetrenjaci sa balkona. Čak je i njen stari set za čaj završio u kutiji za donacije bez reči. Karla ih je brisala deo po deo, kao da uklanja mrlju.
Jednom sam pokušala da razgovaram sa njom. „To su samo slatkiši i kostimi. Mama uvek—“
Njeno lice je postalo hladno. „Dosta! Tvoja majka je bila bolesna na više načina. Ne znaš koja vrata je otvorila za tvoj um.“
Te noći sam se zaključala u svoju sobu i pritisnula haljinu na grudi. Još uvek je nosila slab miris lavande, pređe i topline. Zaklela sam se sebi da je Karla nikada neće dodirnuti i da će je vratiti u kutiju.
Ove godine imam 20 godina. Još uvek živim kod kuće jer je kirija smešna, a tata kaže da je „finansijski razumno“. Ne raspravljam se. Ne zato što se slažem, već zato što bi alternativa bila da ga ostavim samog sa Karlom.
Ali ovaj Noć veštica je bio drugačiji.
Možda je to bilo lišće na prilazu. Ili vazduh na kampusu. Možda mi je mama samo nedostajala više nego obično. Prvi put za dve godine, želela sam ponovo da se obučem. Želela sam ponovo da osetim njeno prisustvo.
KADA ME JE PRIJATELJICA KAJLA PITALA DA LI DOLAZIM NA ŽURKU ZA NOĆ VEŠTICA, NEŠTO SE PREOKRENULO U MENI.
Kada me je prijateljica Kajla pitala da li dolazim na žurku za Noć veštica, nešto se u meni pokrenulo. Možda devojka koja se vrtjela dok joj je majka šila haljinu nije nestala. Samo je sahranjena.
Otišla sam kući i otvorila kutiju sa uspomenama. Prsti su mi drhtali dok sam odgurivala crteže, fotografije i kartice saučešća. Onda je bilo tamo.
Haljina.
Bila je mekša nego što sam je pamtila, rub je još uvek svetlucao. I nekako je još uvek pristajala.
U ogledalu, jedva sam se prepoznala. Ne zato što sam izgledala drugačije, već zato što sam delovala celovito.
„Zdravo, mama“, šapnula sam.
Onda sam čula korake.
Vrata su se otvorila.
Karla se zaledila kada me je videla.
Karla se zaledila kada me je videla. „Šta nosiš?“
„Mamino je. Napravila mi je.“
Lice joj se iskrivilo. „Skini.“
„Ne.“
„Molim?“
„Nosim je na zabavi večeras.“
Odozgo sam čula tata glas. „Je li sve u redu gore?“
Karla nije odgovorila. Zakoračila je na pola hodnika, a zatim se okrenula ka meni. „Otvaraš duhovna vrata koja ne razumeš. Ova haljina je deo tame koju je tvoja majka unela u ovu kuću.“
TO JE KOSTIM ZA NOĆ VEŠTICA, A NE PROKLETA RELIKVIJA.
„To je kostim za Noć veštica, a ne prokleta relikvija.“
„Ako zlo pusti koren, nemoj reći da te nisam upozorila.“
Nisam ništa rekla. Samo sam zatvorila vrata i pažljivo presavila haljinu.
Još dva sata. I htela sam da je obučem.
Neposredno pre zabave, imala sam loš predosećaj. Karla je bila neobično tiha. A tišina nikada nije bila dobar znak kod nje.
Zato sam sakrila haljinu. Umotala sam je u staro flanelsko ćebe od mame, stavila je u kutiju i gurnula je sve do zadnjeg dela ormara iza gomila knjiga. Zatim sam zaključala vrata spavaće sobe.
Prvi put posle godina, osetila sam se malo ponosnom na sebe.
Kasnije, oko devet sati, odvezla sam se kući.
PANELNA LAMPA JE BILA UGAŠENA.
Lampa na tremu je bila ugašena. Tata ju je uvek ostavljao upaljenu.
Unutra je bilo jezivo tiho.
Onda sam osetila miris.
Dima.
Srce mi je potonulo i otrčala sam u baštu.
Karla je stajala pored vatre, u svom ogrtaču, sa žaračom u ruci. Plamen je visoko plamteo, narandžast naspram tamnog neba.
A unutra… trake crne i ljubičaste tkanine. Srebrne niti koje su se uvijale u pepeo.
Moj um to nije mogao da shvati.
ALI SU MI KOLENA KLECALA.
Ali su mi kolena klecala.
„Ne. Ne, ne, ne—“
Karla se mirno okrenula. „Uradila sam šta je bilo potrebno. Haljina je bila prokleta.“
„Bila je majčina! Jedino što mi je ostalo od nje!“
„Uradila je to za Dan đavola. Spalila sam je da bih spasila tvoju dušu.“
„Spasi moju dušu? Jesi li luda?“
„Njen duh se ovde zadržava. Senke u tvojoj sobi. Šaputanja u ventilacionim otvorima. Morao sam da je očistim.“
„Nisi imao pravo!“
TATA JE IZAŠAO BOS.
Tata je izašao napolje bos. „Šta se dešava?“
„Spalila je maminu haljinu!“
Zamrznuo se. Onda je zgrabio baštensko crevo. „Uništio si jedino što joj je ostalo.“
„Štitim ovu kuću!“
„Od čega? Od sećanja na majku u haljini?“
„Tvoja ćerka otvara vrata!“
„Vidim ženu kojoj je potrebna kontrola“, rekao je oštro. „Vidim nekoga ko ne može da podnese da nije u centru pažnje.“
„Braniš je?“
BRANIM SVOJU ĆERKU.
„Branim svoju ćerku.“
„Dao bi dušu za nju?“
Prišao je bliže svetlosti vatre. „Za moju ćerku? Svaki prokleti put.“
Tišina.
„Spakuj svoje stvari, Karla.“
„Biraš nju?“
„Ne. Biram razum. I mir. I ćerku koju sam trebao bolje da zaštitim pre mnogo godina.“
Karla je otišla sledećeg jutra.
Tata je sedeo za kuhinjskim stolom, gledajući u svoju hladnu kafu.
„Trebalo je da je zaustavim ranije“, rekao je. „Mislio sam da će nam pomoći da se izlečimo.“
Te noći je pokucao na moja vrata.
Držao je nešto u ruci.
„Ovo sam pronašao u ventilacionom otvoru za sušenje veša.“
Mali komad tkanine – crn i ljubičast, opečen po ivicama, ali i dalje svetlucav. Rub. Prepoznala bih taj srebrni šav bilo gde.
„Mislila sam da je sve nestalo.“
„Mora da joj je nedostajao deo.“
Držala sam ga kao da je moje srce.
„Tvoja majka je volela Noć veštica“, rekao je tiho. „Rekla je da je to jedina noć kada ljudi mogu biti šta god žele.“
„Ali mama nije zaboravila“, šapnula sam.
Nedelju dana kasnije, Karla je pokušala da tuži tatu. Sud je tužbu odbacio za nekoliko minuta.
A onda joj se auto zapalio na parkingu. Kvar na struju. Niko nije povređen. Ali plamen je progutao uramljene „inspirativne citate“ koje je uvek držala u prtljažniku.
Tata je video fotografiju na internetu i samo je promrmljao: „Poetski“.
Prošla je skoro godina dana.
Mama mi nedostaje svaki dan.
Pre nekoliko nedelja, stavila sam komad tkanine u medaljon.
Noći kada sam ga nosila, vetar se promenio, i zaklela sam se da sam osetila miris lavande.
„Ponosna je na tebe“, šapnuo je tata.
„Možda nikada nije ni otišla.“
Osmehnuo se. „Možda je samo promenila oblik. Veštice to rade, zar ne?“
Smejali smo se.
Te noći sam stavila medaljon ispod svog
Jastuk.
Probudila sam se u tri ujutru.
Tik. Tik. Tik.
Mašina za šivenje.
Ali mi je nemamo.
Tiho je dopirala sa tavana.
Onda sam je osetila.
Lavanda.
„Mama?“ šapnula sam.
Zvuk je utihnuo. Onda poslednji tik.
Do jutra, komad tkanine je nestao.
Ali srebrna traka je visila iznad mog stola.
Niko drugi nije bio kod kuće.
Ne znam da li su duhovi stvarni. Ili je to bio san.
Ali znam jedno: Ljubaznost nikada ne umire. Ljubav nikada ne gori. I ponekad, kada vam život sve uzme, vaši voljeni pronađu način da to ponovo sastave.
