Onda sam se udala za Danijela. On se prema Emi ponaša kao prema svom detetu — pakuje joj ručkove, pomaže joj sa školskim projektima i svake večeri joj čita omiljene priče.
On je njen otac u svakom važnom pogledu, ali njegova majka, Kerol, to nikada nije tako videla.
On je njen otac u svakom važnom pogledu, ali njegova majka, Kerol, to nikada nije tako videla.
„Slatko je što se ponašaš kao da ti je prava ćerka“, jednom je rekla Danijelu.
Drugi put je rekla: „Pastorčad se nikada ne osećaju kao prava porodica.“
I rečenica koja mi je uvek ledila krv: „Tvoja ćerka te podseća na tvog pokojnog muža. To mora da ti je teško.“
Danijel je to svaki put prekidao, ali opaske nisu prestajale.
Danijel je to svaki put prekidao, ali opaske nisu prestajale.
Snosili smo se s tim izbegavajući duge posete i ograničavajući se na učtive razgovore. Želeli smo da održimo mir.
Dok Kerol nije prešla granicu od zlih komentara do nečeg zaista monstruoznog.
Ema je uvek imala veliko srce. Kako se decembar približavao, objavila je da želi da hekla 80 kapa za decu koja će praznike provoditi u hospisima.
Želela je da hekla 80 kapa za decu koja će praznike provoditi u hospisima.
Naučila je osnove koristeći tutorijale na Jutjubu i kupila je svoju prvu pređu svojim džeparcem.
Svakog dana posle škole, to je bila ista rutina: domaći zadatak, brza užina, a zatim tiho, ritmično kliktanje njene heklane igle.
Bila sam prepuna ponosa na njenu marljivost i saosećanje. Nikada nisam zamišljala koliko će se brzo sve okrenuti.
Nikada nisam zamišljala koliko će se brzo sve okrenuti.
Svaki put kada bi završila kapu, ponosno bi nam je pokazala, a zatim bi je stavila u veliku torbu pored kreveta.
Nosila je kapu broj 80 kada je Danijel otišao na dvodnevno poslovno putovanje. Bila je skoro tamo, upravo je završavala poslednju kapu.
Ali Danijelovo odsustvo je dalo Kerol savršenu priliku da udari.
Danijelovo odsustvo je dalo Kerol savršenu priliku da udari.
Kad god Danijel putuje, Kerol voli da svrati na „brzu proveru“. Možda da se uveri da „održavamo kuću u redu“ ili da posmatra kako se ponašamo bez Danijela. Prestala sam da to preispitujem.
Tog popodneva, Ema i ja smo se vratile kući iz kupovine, a ona je uzbuđeno otrčala u svoju sobu da izabere boje za svoj sledeći šešir.
Pet sekundi kasnije, vrisnula je.
„Mama… MAMA!“
Ispustila sam namirnice i otrčala niz hodnik.
Našla sam je na podu njene sobe, kako nekontrolisano jeca. Njen krevet je bio prazan, a kesa sa gotovim šeširima je nestala.
Kleknula sam pored nje, privukla je k sebi i pokušala da razumem njene prigušene jecaje. Onda sam čula zvuk iza sebe.
Kerol je stajala tamo, pila čaj iz jedne od mojih najboljih šolja, izgledajući kao da je na audiciji za ulogu viktorijanskog negativca u nekoj BBC seriji.
„Ako tražite šešire, bacila sam ih“, objasnila je. „Bilo je gubljenje vremena. Zašto bi trošila novac na strance?“
„Bacio si 80 šešira namenjenih bolesnoj deci?“ Nisam mogao da verujem šta čujem, a bilo je još gore.
Nisam mogao da verujem šta čujem.
Kerol je prevrnula očima. „Bili su ružni. Neusklađene boje i loši šavovi… Ona nije moje krvi i ne predstavlja moju porodicu. Ali to ne znači da bi trebalo da je podsticaš da se bavi beskorisnim hobijima na loš način.“
„Nisu bili beskorisni…“ jecala je Ema, još suza je kapalo na moju majicu.
Kerol je preterano uzdahnula i otišla. Ema je briznula u histerični jecaj, srce joj je bilo slomljeno Kerolinom ležernom okrutnošću.
Ema je briznula u histerični jecaj, srce joj je bilo slomljeno Kerolinom ležernom okrutnošću.
Hteo sam da potrčim za Kerol i da se suočim sa njom, ali Emi sam bio potreban. Povukao sam je u krilo i čvrsto je zagrlio.
Kada se konačno dovoljno smirila da me pusti, izašao sam napolje, odlučan da spasem šta mogu.
… Preturala sam po našim kantama za smeće i kantama komšija, ali Eminih šešira nije bilo tamo.
DA SPASIM ONO ŠTO SE JOŠ MOŽE SPASTI.
Izašao sam napolje, odlučan da spasem ono što se još može spasiti.
Ema je te noći plakala dok ne zaspi.
Ostao sam sa njom dok joj se disanje nije smirilo i ujednačilo, a zatim sam se povukao u dnevnu sobu. Sedeo sam tamo, gledajući u zid, i konačno pustio suze da teku.
Hteo sam nekoliko puta da pozovem Danijela, ali na kraju sam odlučio da sačekam, znajući da se mora fokusirati na svoj posao.
Ova odluka je na kraju pokrenula oluju koja je zauvek promenila našu porodicu.
Ova odluka je na kraju pokrenula oluju koja je zauvek promenila našu porodicu.
Kada se Danijel konačno vratio kući, odmah sam zažalio zbog svoje ćutanja.
„Gde je moja devojčica?“, pozvao je, glasom punim topline i ljubavi. „Želim da vidim šešire! Jesi li završila poslednji dok sam bio odsutan?“
Ema je gledala TV, ali čim je čula reč „šeširi“, briznula je u plač.
Ema je gledala televiziju, ali čim je čula reč „šeširi“, briznula je u plač.
Danijelovo lice se zaledilo. „Ema, šta nije u redu?“
Odvela sam ga nazad u kuhinju, van Eminog domašaja, i sve mu ispričala.
Dok sam govorila, njegov izraz lica se promenio od umornog, zaljubljenog zbunjenog putnika koji se vraća, do čistog užasa, a zatim do drhtavog, opasnog besa kakav nikada ranije nisam videla kod njega.
„Čak ni ne znam šta je uradila sa njima!“, zaključila sam. „Proverila sam smeće, ali ih nije bilo. Mora da ih je negde odnela.“
Sve sam mu ispričala.
Otišao je pravo do Eme, seo pored nje i zagrlio je. „Dušo, mnogo mi je žao što nisam bio ovde, ali obećavam ti – baka te više nikada neće povrediti. Nikada.“
Nežno ju je poljubio u čelo, zatim ustao i pokupio ključeve od kola koje je ostavio na stolu u hodniku samo nekoliko minuta ranije.
„GDE IDEŠ?“ upitala sam.
„Gde ideš?“ upitala sam.
„Učiniću sve što je u mojoj moći da to ispravim“, šapnuo je. „Vratiću se uskoro.“
Skoro dva sata kasnije, vratio se.
Otrčala sam dole, željna da saznam šta se desilo. Kada sam ušla u kuhinju, on je bio na telefonu.
„Mama, kod kuće sam“, rekao je sa smirenošću koja je bila u oštroj suprotnosti sa besom na njegovom licu. „Dođi. Imam IZNENAĐENJE za tebe.“
Kerol je stigla pola sata kasnije.
„Danijele, ovde sam zbog iznenađenja!“ uzviknula je, prolazeći pored mene kao da ne postojim. „Morala sam da otkažem rezervaciju za večeru, tako da je bolje da ovo bude u redu.“
Danijel je podigao veliku kesu za smeće.
Kada ju je otvorio, nisam mogla da verujem svojim očima.
Bila je puna Eminih šešira.
„Trebalo mi je skoro sat vremena da pretražim kontejner u tvojoj zgradi, ali sam ih pronašao.“ Podigao je pastelno žuti šešir, jedan od prvih koje je Ema napravila. „Ovo nije samo dete koje isprobava hobi – ovo pokušava da unese malo svetlosti u živote bolesne dece. A ti si to upropastio.“
Kerol se namrštila. „Preturao si po smeću zbog ovoga? Ozbiljno, Danijele, preteruješ na kesu ružnih šešira.“
„Nisu ružni, i nisi samo uvredio projekat…“ Glas mu se utišao. „Uvredio si MOJU ćerku. Slomio si joj srce i ti—“
„O, molim te!“, odbrusila je Kerol. „Ona nije tvoja ćerka.“
Danijel se zamrzao. Pogledao je Kerol kao da je zaista vidi prvi put, kao da konačno shvata da nikada neće prestati da napada Emu.
„Izlazi odavde“, rekao je. „Gotovo je.“
GOTOV?“, zamucala je Kerol.
„Gotovo?“ Kerol je zamucala.
„Razumeš me“, odbrusio je Danijel. „Više ne razgovaraš sa Emom i ne dolaziš ponovo u posetu.“
Kerolino lice je pocrvenelo. „Danijele! Ja sam ti majka! Ne možeš ovo da radiš zbog male… priče!“
„A ja sam otac“, odbrusio je, „desetogodišnjoj devojčici kojoj je potrebno da je zaštitim od TEBE.“
Kerol se okrenula ka meni i rekla nešto neverovatno.
„Da li stvarno dozvoljavaš da se ovo desi?“ Podigla je obrvu.
„Apsolutno.“ „Izabrala si da budeš toksična, Kerol, i ovo je najmanje što zaslužuješ.“
Kerol je zatekla vilica. Pogledala je od mene do Danijela i konačno je izgleda shvatila da je izgubila.
„Zažalićeš zbog ovoga“, rekla je i izjurila napolje, zalupivši ulazna vrata tako snažno da su se slike na zidu tresle.
„Zažalićeš zbog ovoga“, rekla je i izjurila napolje, zalupivši ulazna vrata tako snažno da su se slike na zidu tresle.
Ali tu nije bilo kraja.
Sledećih nekoliko dana bilo je tiho. Ne mirno – samo tiho. Ema je pomenula
Nije imala kape, a nije heklala ni jednu bod.
Kerolini postupci su je slomili, a ja nisam znala kako da to popravim.
Onda se Danijel vratio kući sa ogromnom kutijom. Ema je sedela za stolom i jela kukuruzne pahuljice kada ju je stavio ispred nje.
Trepnula je. „Šta je ovo?“
Danijel je otvorio kutiju i otkrio nove klupke pređe, heklane ike i materijal za pakovanje.
„Ako želiš da ponovo počneš… pomoći ću ti. Nisam baš dobar u ovakvim stvarima, ali učim.“
Uzeo je iku, nespretno je držao i rekao: „Hoćeš li me naučiti da heklam?“
Ema se nasmejala prvi put posle nekoliko dana.
Danijelovi prvi pokušaji su bili… pa, urnebesni, ali posle dve nedelje, Ema je imala svojih 80 kapa. Poslali smo ih, ne sluteći da će se Kerol uskoro vratiti u naše živote sa osvetom.
Dva dana kasnije, dobila sam imejl od direktorke glavnog hospisa, u kojem se zahvaljuje Emi na šeširima i objašnjava da su deci doneli istinsku, iskrenu radost.
Tražila je dozvolu da objavi fotografije dece koja nose šešire na stranicama hospisa na društvenim mrežama.
Ema je klimnula glavom sa stidljivim, ponosnim osmehom.
Objava je postala viralna.
Komentari su se slivali od ljudi koji su želeli da saznaju više o „ljubaznoj devojčici koja je napravila šešire“. Zamolila sam Emu da odgovori preko mog naloga.
„Toliko sam srećna što su dobili šešire!“, napisala je. „Moja baka je bacila prvi set, ali mi je tata pomogao da ih ponovo napravim.“
Kerol je istog dana pozvala Danijela, jecajući i potpuno histerična.
„Svi me zovu čudovištem! Danijele, uznemiravaju me! Uklonite tu objavu!“, kukala je.
Danijel nije ni podigao glas. „Mi nismo ništa objavili, mama. Hospis jeste. A ako ne voliš da ljudi znaju istinu, onda si trebalo bolje da se ponašaš.“
Ponovo je počela da plače. „Maltretiraju me! Užasno je!“
Danijelov odgovor je bio konačan: „Zaslužila si to.“
Ema i Danijel i dalje heklaju zajedno svakog vikenda. Naš dom je ponovo miran, ispunjen poznatim klik-klak dve heklane kukice koje rade u skladu.
Kerol i dalje piše za svaki praznik i rođendan. Nikada se nije izvinila, ali uvek pita da li možemo da ispravimo stvari.
A Danijel jednostavno odgovara: „Ne.“
Naš dom je ponovo miran.
