Imam 36 godina i dugo sam mislila da je moj život u redu. Stabilan brak, mirno naselje, dom koji je škripao, ali bio bezbedan, i mala devojčica koja je unosila svetlost u sobu gde god je prošla. Onda je moja ćerka krenula u školu i sve se polako promenilo.
Lili je imala šest godina, bila je živahno, pričljivo, stalno nasmejano dete. Onakva vrsta deteta koju drugi roditelji gledaju sa srećnim osmehom. Smišljala je pesme, igrala dok je kuvala i smejala se svakoj sitnici. Bila je centar mog sveta.
Kada je krenula u prvi razred u septembru, prošla je kroz školsku kapiju kao da stiže na veliko otvaranje carstva. Njen ranac je bio skoro veći od nje, kaiševi su poskakivali sa svakim korakom. Pletela je svoju kosu – uvek malo nakrivo – i čak je vikala sa trema:
„Zdravo, mama!“
A ja sam sedela tamo u kolima svakog jutra, smešeći se. Dolazila bi kući popodne i pričala priče o lepku sa šljokicama koji je „eksplodirao svuda“ ili ko je hranio hrčka iz razreda. Njena učiteljica, tetka Piterson, jednom joj je rekla da ima najbolji rukopis u razredu – skoro sam zaplakala.
Nedeljama je sve bilo savršeno. Onda, krajem oktobra, nešto je pošlo po zlu.
Nije se desilo preko noći. Nije bilo velikih scena, samo malih znakova. Duža jutra, umorni uzdasi koji su bili previše za šestogodišnjakinju.
Lili više nije veselo skakala ujutru. Nije pevušila, nije pričala priče. Popodne bi se zaključavala u svoju sobu, češkajući čarape kao da je bockaju. Njene cipele su „postale neudobne“. Suze bi dolazile bez razloga. Više je spavala, ali je i dalje izgledala iscrpljeno. Pokušala sam da pronađem objašnjenje: bila je jesen, dani su postajali sve kraći, možda je to bila samo privremena faza.
JEDNOG JUTRA KADA JE HTEO DA ODE, NAŠLA SAM GA NA IVICI KREVETA, U PIDŽAMI.
Ali jednog jutra, kada je trebalo da krenem, našla sam ga na ivici kreveta, u pidžami. Zurio je u svoje patike, kao da ih se plaši.
„Dušo“, rekla sam tiho, „moramo da idemo, zakasnićemo.“
Nije me pogledao. Usne su mu drhtale.
„Mama… ne želim da idem.“
Stegao mi se stomak.
„Zašto ne? Da li se nešto desilo?“
Nasilno je odmahnuo glavom.
„Ne… samo mi se ne sviđa tamo.“
? DA LI TE NEKO POVREDIO? DA LI TI JE NEKO NEŠTO REKAO Zlobno?
„Da li te je neko povredio? DA LI su rekli nešto ružno?
Spustio je pogled.
„Ne. Samo sam umoran.“
„Voleo si školu.“
„Znam“, šapnula je. „Više ne.“
Nije mi potrčala u zagrljaj tog popodneva. Prilazila je polako, glave spuštene, čvrsto stežući ranac. Preko njenog ružičastog džempera bila je debela crna linija, kao da je nacrtana markerom. Njeni crteži su ležali zgužvani u torbi.
Jedva je jela za večerom.
„Lili“, rekla sam pažljivo, „znaš li da mi možeš sve reći?“
Klimnula je glavom.
„Da li te je neko loše tretirao?“
„Ne“, rekla je ponovo, ali glas joj je utihnuo i otrčala je u svoju sobu.
Mogao se videti strah u njenim očima. I znala sam da nešto nije u redu.
Sledećeg jutra sam ubacila stari digitalni diktafon u prednji džep njenog ranca. Bio je od pre mnogo vremena, nije korišćen godinama. Probala sam ga prethodne noći. Radio je.
Kada je Lili došla kući, sačekala sam da gleda crtani film, zatim sam ga izvadila i odmah ga poslušala.
U početku su bili samo uobičajeni zvuci: stolice, olovke, šuštanje papira. Bila sam skoro mirna.
Onda se začuo ženski glas. Hladan, nestrpljiv.
? LILI, PRESTANI DA PRIČAŠ I POGLEDAJ PAPIRE!
„Lili, prestani da pričaš i pogledaj papir!“
Smrzla sam se. To nije bio glas tetke Piterson.
„Samo sam pomagala Elu…“ Lilin glas je bio tih i drhtav.
„Ne svađaj se sa mnom!“ žena je odbrusila. „Uvek tražiš izgovore. Baš kao tvoja majka.“
Dah mi je zastao.
„Misliš da pravila ne važe za tebe zato što si slatka? Život ne nagrađuje takve male devojčice.“
Lili je šmrknula.
„I ne plači! Plakanje neće pomoći. Ako ne umeš da se ponašaš, ne možeš da izađeš na odmor!“
Zatim tiho urlanje:
„Baš si kao Ema… uvek pokušavaš da izgledaš savršeno.“
Ema. Moje ime.
Bilo je lično. Nije bila slučajnost.
Sledećeg jutra sam otišla u kancelariju direktorke i pustila snimak. Kada je čula glas, pobledela je.
„Znaš li ko je ovo?“ upitala je.
„Ne“, rekla sam. „Mislila sam da tetka Piterson predaje.“
„Bolesna je. Zamenjuje je. Zove se Melisa.“
KADA SAM VIDELA NJENU FOTOGRAFIJU, SVE MI SE SLOŽILO.
Kada sam videla njenu fotografiju, sve mi se složilo.
„Išle smo zajedno na fakultet“, šapnula sam.
Kasnije su nas suočile sa tim. Melisa to nije poricala.
„Uvek si mislila da si bolja od svih ostalih“, rekla je prezrivo. „Savršena Ema. Sada je i tvoja ćerka takva.“
„Povredila si dete zbog mene?“ upitala sam drhteći.
„Morala je da nauči da svet nije ljubazan.“
Direktor se umešao.
Otpuštena je u roku od nedelju dana. Lili je sledećeg dana otišla u školu smešeći se.
? MAMA“, REČE KASNIJE, DOK SMO PEČILE KOLAČIĆE, „VIŠE SE NE BOJIM ŠKOLE.
„MAMA“, REČE KASNIJE, DOK SMO PEČILE KOLAČIĆE, „VIŠE SE NE BOJIM ŠKOLE.“
I tada sam znala da sam bila u pravu što sam poslušala svoje instinkte.
Jer ponekad čudovišta nisu ispod kreveta. Ona su na kartici učiteljice.I mogu se zaustaviti samo ako se usudimo da sve slušamo.
