Da mi je neko pre godinu dana rekao da će moj život postati emotivna istraga usredsređena oko moje bake, smejala bih mu se.
Baka Evelin je bila moje sigurno utočište od moje dvanaeste godine.
Nikada nisam poznavala svog oca. Moja majka je poginula u saobraćajnoj nesreći kada sam bila dete, a Evelin ga je prihvatila bez oklevanja.
Sećam se koliko sam tada bila izgubljena. Ali njena mala kuća je postala utočište za mene.
Naučila me je svim zaista važnim stvarima: kako da prebolim slomljeno srce, kako da ispečem pravu pitu od jabuka i kako da kažem ne, a da nekoga ne pogledam u oči.
Bila je stroga, ali je postojalo samo jedno pravilo koje nikada nije prekršeno:
Ne možeš ući u podrum.
Iza kuće, pored zadnjih stepenica, bila su stara vrata podruma. Debela metalna vrata, uvek zaključana. Nikada ih nisam videla otvorena.
PITALA SAM KAO DETE, NARAVNO.
Kao dete, naravno da sam pitala.
– Šta je dole, bako? Zašto je uvek zaključano?
I uvek je završavala razgovor istom stvari:
– Dušo, tamo dole ima mnogo starih stvari koje bi te mogle povrediti. Zaključano je radi tvoje bezbednosti.
I to je bilo to. Više nije bilo pitanja.
Vremenom sam se navikla. Vrata podruma su jednostavno… nestala iz mog vida.
Nikada ne bih pomislila da tamo dole postoji čitav tajni život.
Život je išao dalje. Išla sam na univerzitet, išla kod nje vikendom da se napunim, a onda sam upoznala Nou. „Ponekad tamo spavam“ polako se pretvorilo u „zajedničko useljenje“.
EVELIN JE U POČETKU BILA ISTA KAO UVEK.
U početku je Evelin bila ista kao i uvek. Onda je malo po malo počela da se menja. Zaboravljala je stvari, umarala se na pola puta.
„Samo starim, Kejt“, mahnuo je. „Ne dramatizuj.“
Ali znala sam da nešto nije u redu. Više se nije lenjo družila u kuhinji, a sedenje na tremu je bilo „previše“.
Jednog popodneva dok sam prala veš, zazvonio mi je telefon.
„Žao mi je, Kejt“, rekao je doktor. „Otišla je.“
Ispekla sam joj rođendansku tortu pre manje od mesec dana.
Noa me je čvrsto grlila dok sam pokušavala da se pomirim sa činjenicom da moje bake više nema.
Sahranili smo je jedne vetrovite subote.
ROĐACI SU OTIŠLI KUĆI.
Rođaci su otišli kući. Ja sam ostala… i kuća.
Nedelju dana kasnije, Noa i ja smo se vratile da spakujemo njene stvari. U kući je bilo kao da je vreme stalo. Njene papuče su bile na kauču, njen miris se još uvek vitao u vazduhu.
Kada smo završile, stajala sam ispred zadnjih vrata.
Ispred vrata podruma.
Jedino mesto o kome nisam ništa znala.
„Noa“, rekla sam tiho. „Mislim da bi trebalo da otvorimo.“
Razbili smo bravu. Metal je zaškripao, a onda nas je udario hladan, ustajao vazduh.
Na dnu stepenica… bile su poređane kutije. Uredno označene, Evelininim rukopisom.
NA VRHU PRVE KUTIJE BILO JE ŽUTILO DEČIJE ĆEBE.
Na vrhu prve kutije bilo je požutelo dečije ćebe. Ispod su bile male pletene cipelice. Stara crno-bela fotografija.
Bila je to moja baka. Morala je imati šesnaest godina. Sedela je u bolničkom krevetu, držeći novorođenče.
A beba… nije bila moja mama.
Vrisnula sam.
Dok sam pregledavala kutije, sve je postajalo jasno: fotografije, pisma, papiri za usvajanje. „ZAKLJUČANO.“ „POVERLJIVO.“
Bila je tu i izlizana sveska. Puna datuma, imena, kratkih, bolnih rečenica:
„Neće ništa reći.“
„Zamolili su me da prestanem.“
„Nema zapisa.“
Poslednji zapis, od pre dve godine:
ZVALA SAM DANAS. NIŠTA.
„Zvala sam danas. Ništa. Nadam se da je dobro.“
Moja baka je imala ćerku pre moje majke. Malu devojčicu koju je morala da proda sa šesnaest godina. I tražila ju je celog života.
Na margini sveske bilo je ime: Rouz.
„Moramo da je pronađemo“, rekla sam.
Tražila sam nedeljama. Arhiva, kancelarije, DNK baze podataka.
Onda je stigao imejl.
Rouz. 55. Nekoliko gradova dalje.
Upoznale smo se u kafiću. Kada je ušla, odmah sam znala.
NJENE OČI… BILE SU ISTE KAO EVELIN.
Njene oči… bile su iste kao Evelinine.
„Je li ona bila moja majka?“, upitao je, glas mu je drhtao.
„Da“, rekla sam. „I tražim je celog života.“
Kada sam joj sve ispričala, plakala je.
„Mislila sam da je zaboravila“, šapnula je.
„Nikada“, rekla sam. „Samo joj je ponestalo vremena.“
Sada redovno razgovaramo. Nije to savršena porodična priča. Ali je stvarna.
I svaki put kada se nasmeje i čujem tu malu pukotinu u njenom glasu, znam: završila sam ono što moja baka nije mogla.
