Ove zime moj osmogodišnji sin je postao bukvalno opsednut pravljenjem sneško-belih – uvek na istom uglu našeg prednjeg dvorišta. Naš namrgođeni komšija ih je svaki put pregazio kolima, bez obzira na to koliko sam ga puta molila da prestane. Isprva sam mislila da je to samo dosadan komšijski problem. Sve dok mi dete tiho nije reklo da ima plan kako da tome stane na kraj.
Imam 35 godina, moj sin Nik ima osam, i ove zime je čitavo naše komšiluk dobilo veoma glasnu lekciju o granicama.
Sve je počelo sa sneško-belima.
Ne jednim ili dvama. Čitavom armijom.
Svaki dan posle škole Nik bi utrčao u kuću, crvenih obraza, sjajnih očiju.
„Mogu li napolje, mama? Molim te? Moram da završim Vinstona.“
„Ko je Vinston?“, pitala sam, iako sam to odavno znala.
„Današnji sneško-beli“, rekao je, kao da je to sasvim podrazumevajuće.
Naše prednje dvorište postalo je njegova radionica.
Bacao bi ranac u ćošak, borio se sa čizmama i navlačio jaknu nakrivo. Najčešće mu je kapa visila preko pola oka.
„U redu je“, promrmljao bi kad bih pokušala da je namestim. „Sneško-belima je svejedno kako izgledam.“
Uvek isti ugao, blizu prilaza, ali jasno na našoj strani. Kotrljao je sneg u nezgrapne kugle. Štapovi za ruke. Kamenčići za oči i dugmad. I onaj stari crveni šal na kojem je insistirao, jer je sneško-belima davao „zvanični“ izgled.
Ono što mi se nije dopadalo bili su tragovi guma.
Svakom sneško-belom je davao ime.
„Ovo je Džasper. On voli svemirske filmove. A ovo je Kapetan Frost. On štiti ostale.“
Zatim bi se odmakao, stavio ruke na kukove i rekao: „Da. Dobar tip.“
Volela sam da ga gledam sa kuhinjskog prozora. Osam godina, napolju na snegu, razgovara sa svojim malim snežnim ljudima kao da su kolege.
Ono što nisam volela bili su tragovi guma.
Naš komšija, gospodin Striter, živi pored otkako smo se doselili. Kasne pedesete, siva kosa, trajni izraz lica kao da ga je sunce lično uvredilo.
Ima naviku da pri parkiranju seče ugao našeg travnjaka. Možda mu uštedi dve sekunde. Te tragove sam primećivala godinama.
Uvek sam sebi govorila da to ignorišem.
Onda je prvi sneško-beli umro.
Nik je jednog popodneva ušao neobično tih. Seo je na otirač i skinuo rukavice, sneg je u grudvama padao na pod.
„Mama“, rekao je tankim glasom. „Opet je to uradio.“
Stegao mi se stomak. „Šta je opet uradio?“
Šmrknuo je, očiju crvenih. „Gospodin Striter je vozio preko travnjaka. Spljoštio je Olivera. Glava je odletela.“
Suza mu je tekla niz obraz, obrisao ju je nadlanicom.
„Pogledao ga je“, prošaputao je Nik. „I onda je ipak to uradio.“
Čvrsto sam ga privila uz sebe. Kaput mu je bio leden.
„Tako mi je žao, dušo.“
„Nije čak ni stao“, rekao je Nik u moje rame. „Samo je nastavio da vozi.“
Te večeri sam stajala na kuhinjskom prozoru i zurila u tužnu gomilu snega i štapova.
Nešto u meni se stvrdnulo.
Sledeće večeri, kad sam čula kako gospodin Striter zalupa vratima automobila, izašla sam napolje.
„Zdravo, gospodine Striter“, pozvala sam. „Možete li, molim vas, da prestanete da vozite preko ovog dela dvorišta?“
Okrenuo se, već iznerviran. „Da?“
Pokazala sam na ugao našeg travnjaka. „Moj sin tamo svaki dan pravi sneško-bele. Možete li, molim vas, da prestanete da prelazite preko toga? To ga stvarno slama.“
Pogledao je uništeni sneg i prevrnuo očima.
„To je samo sneg“, rekao je. „Recite detetu da ne gradi tamo gde automobili prolaze.“
„To nije ulica“, rekla sam. „To je naš travnjak.“
Slegnuo je ramenima. „Sneg je sneg. Otopiće se.“
„Radi se o trudu“, rekla sam. „On je tamo sat vremena napolju. Slama mu se srce.“
Ispustio je podrugljiv zvuk. „Deca plaču. Prebole.“
Nik je svaki put ulazio sa drugačijom mešavinom besa i tuge. Nekad je plakao. Nekad je samo ćutke zurio kroz prozor.
„Možda da ih praviš bliže kući?“, predložila sam jednom.
Odmahnuo je glavom. „To je moje mesto. On radi nešto pogrešno.“
I moj sin je bio u pravu.
Nedelju dana kasnije ponovo sam se obratila gospodinu Striteru dok je upravo parkirao.
„Opet ste prešli preko njegovog sneško-belog.“
„Mrak je“, rekao je. „Ne vidim ih.“
„To ne menja činjenicu da vozite po mom travnjaku“, rekla sam. „To ionako ne smete.“
Prekrstio je ruke. „Hoćete da zovete policiju zbog sneško-belog?“
„Molim vas da poštujete našu imovinu“, rekla sam. „I moje dete.“
Nasmešio se. „Onda mu recite da ne gradi tamo gde se to lomi.“
I otišao je unutra.
Stajala sam tamo, tresući se od besa.
Te noći sam ležala pored svog muža Marka u krevetu i tiho gunđala.
„On to radi namerno“, šapnula sam. „Misli da osećanja jednog osmogodišnjaka ne znače ništa.“
Mark je uzdahnuo. „Mogu ja da razgovaram s njim.“
„Ne sluša“, rekla sam. „Pokušala sam sve.“
Mark je kratko ćutao. „Jednog dana će dobiti svoju lekciju.“
Ispostavilo se da je „jednog dana“ došlo brže nego što smo mislili.
Nekoliko dana kasnije Nik je ušao, sa snegom u kosi, očiju sjajnih – ali ne od suza.
„Ne moraš više da razgovaraš s njim“, rekao je.
„Kako to misliš?“
Nagnuo se bliže, kao da smo tajni agenti. „Imam plan.“
Pozlilo mi je. „Kakav plan?“
Nasmešio se. Ne potajno. Sigurno. „Ne želim da ga povredim. Samo želim da prestane.“
Trebalo je da insistiram. Stvarno.
Ali imao je osam godina. I mislila sam da je njegov „plan“ možda znak ili nešto slično.
Sledećeg popodneva ponovo je napravio sneško-belog – tačno na ivici našeg imanja, kod hidranta.
Napravio ga je velikog. Iz kuće je izgledalo samo kao da stoji bliže ulici.
Čula sam to dok sam kuvala.
Ružan prasak. Metalno škrgutanje. Vrisak.
Potrčala sam u dnevnu sobu.
Automobil gospodina Stritera bio je zabijen pravo u hidrant. Voda je šikljala metrima uvis.
Sve mi je postalo jasno.
Nik je stajao pored mene. „Napravio sam ga tamo gde automobili ne smeju da voze.“
Gospodin Striter je lupao po našim vratima.
„Ovo je vaša krivica!“
Mirno sam otvorila.
„Hidrant stoji na granici našeg imanja“, rekla sam. „Možete ga pogoditi samo ako vozite po našem travnjaku.“
Pocrveneo je, pa postao ljubičast.
Pozvala sam policiju i gradske službe.
Na kraju je morao da plati. Za hidrant. Za štetu. Za travnjak.
Od tada gospodin Striter više ne vozi preko našeg imanja.
Nik je cele zime nastavio da pravi sneško-bele.
Nijedan više nikada nije bio pregažen.
I svaki put kad pogledam taj ugao, pomislim na svog osmogodišnjeg sina koji je, sa snegom, crvenim šalom i jasnom predstavom o granicama, ostao postojan.
