Oduvek sam mislila da je moj šesnaestogodišnji pank sin onaj od koga svet treba da se zaštiti – sve do jedne ledene noći, klupe u parku na ulici i jutarnjeg kucanja koje je potpuno promenilo način na koji sam ga gledala.
Imam 38 godina i mislila sam da sam sve to videla kao majka.
Povraćanje u kosi na fotografisanju. Telefonski pozivi školskog savetnika. Slomljena ruka na „kul“ način od pada iz šupe. Ako je nered, sigurna sam da sam ga sredila.
Moj najmlađi sin, Džeks, ima 16 godina.
Imam dvoje dece.
Lili ima 19 godina, studentkinja je, na akademskom spisku, članica studentskog veća i tip „mogu li da koristim vaš rad kao primer?“.
Moj najmlađi sin, Džeks, ima 16 godina.
A Džeks… je pank.
Ne „malo alternativni“ pank. Apsolutno.
Sarkazaman, glasan i mnogo pametniji nego što izgleda.
Ružičasta, šiljasta kosa koja stoji pravo uvis. Obrijan sa strane. Pirsing na usni i obrvama. Kožna jakna koja miriše na njegovu torbu za teretanu i jeftini sprej za telo. Vojničke čizme. Majice sa lobanjama na kojima pokušavam da ne čitam.
Sarkazaman, glasan i mnogo pametniji nego što pokazuje.
Svi ga gledaju gde god da ide.
Deca šapuću na školskim događajima. Roditelji me gledaju i upućuju mi ovaj usiljeni osmeh: „Pa… on se izražava“.
„Takva deca uvek upadnu u nevolju.“
Čujem:
„Da li ga puštaš da tako izlazi?“
„Izgleda agresivno.“
Čak i „Takva deca uvek upadnu u nevolju.“
Uvek kažem istu stvar.
On drži stvari otvorenima.
Sve što treba da uradim da ga odvučem je:
„On je dobar klinac.“
Jer jeste.
On drži stvari otvorenima. Mazi sve pse. On nasmeje Lili na Fejstajmu kada je pod stresom. Grli je kada prođe i pravi se da nije.
Ali ja se i dalje brinem.
„Idem u šetnju.“
Da način na koji je ljudi vide ne postane način na koji ona vidi sebe. Da ta jedna greška ne ostane duže zbog njega, kose, jakne, načina na koji izgleda.
Prošlog petka uveče, on je sve preokrenuo.
Bilo je neverovatno hladno. Onakva hladnoća koja može da uđe bilo gde, bez obzira koliko pojačaš grejanje.
Lili se upravo vratila na kampus. Kuća je delovala prazno.
„Budi kod kuće do 10.“
Džeks je zgrabio slušalice i navlačio jaknu.
„Idem u šetnju“, rekao je.
„Noću? Ledeno je!“, rekla sam.
„Što hladnije to bolje, da me raspoloži za moje loše životne izbore“, odgovorio je ozbiljno.
Prevrnula sam očima. „Hoćeš li biti kod kuće do 10?“
Sklapala sam peškire u ormaru kada sam to čula.
Tihi, isprekidani krik.
Smrzla sam se.
Srce mi je lupalo.
Tišina. Samo vrućina i udaljeni automobili.
Onda sam to ponovo čula.
Mršava. Visoka. Očajna.
Nije mačka. Nije vetar.
Srce mi je ponovo lupalo.
Pod narandžastom uličnom lampom, videla sam Džeksa na najbližoj klupi.
Ispustila sam peškir i otrčala do prozora koji je gledao na mali park preko puta.
Pod narandžastom uličnom lampom, videla sam Džeksa na najbližoj klupi.
Sedeo je prekrštenih nogu, sa cipelama na nogama, otvorenom jaknom. Njegove ružičaste bodlje su svetlucale u mraku.
U rukama je držao nešto malo, umotano u tanko, pocepano ćebe. Saginjao se nad tim, pokušavajući da to pokrije celim telom.
Stisnuo mi se stomak.
„Džeks! Šta je to?!“
Zgrabila sam najbliži kaput, brzo obula cipele i strčano sišla niz stepenice.
Hladnoća je bila kao šamar dok sam pretrčala ulicu.
„Šta radiš?! Džeks! Šta je to?!“
Podigao je pogled.
Njegovo lice je bilo mirno. Nije se podsmevalo. Nije bilo nervozno. Samo… sigurno.
Onda sam to videla.
„Mama“, rekao je tiho, „neko je ostavio ovu bebu ovde. Nisam mogao da prođem pored nje.“
Zaustavila sam se tako blizu da sam se skoro okliznula.
„Beba?“ vrisnula sam.
Onda sam to videla.
Nije smeće. Nije odeća.
Novorođenče.
„Čuo sam je kako plače dok sam prelazio park.“
Mala, crvenog lica, umotana u tužno, pretanko ćebe. Bez šešira. Gole ruke. Usta su joj bila otvorena i zatvorena, slab krik.
Celo telo joj se treslo.
„Bože. Hladno joj je.“
„Da“, rekao je Džeks. „Čuo sam je kako plače dok sam prelazio park. Mislio sam da je mačka. Onda sam video… ovo.“
Pokazao je na ćebe.
„Dolaze.“
Panika me je obuzela.
„Jesi li lud? Moramo da pozovemo 911!“, rekao sam. „Sada, Džeks!“
„Već sam zvao“, rekao je. „Na putu su.“
Privukao je bebu i obmotao je kožnom jaknom. Ispod je nosio samo majicu.
Drhtala je, ali nije izgledalo da mari.
Usne su joj bile plavkaste nijanse.
Čvor je odvlačio pažnju.
„Grijaću je dok ne stignu. Ako ne stignu, umreće ovde.“
Jednostavno. Bez drame.
Prišla sam joj i zaista je pogledala.
Bebina koža je bila mrljava i bleda. Usne su joj bile plavkaste nijanse. Njene sitne pesnice su bile tako čvrsto stisnute da su izgledale bolno.
Tanak, umoran krik je izašao iz njenih usta.
„Dobro si. Našli smo je.“
Skinula sam šal i obmotala njih i bebu oko Džeksovih ramena.
„Hej, mališan“, promrmlja Džeks. „Dobro si. Našli smo je. Izdrži, važi?“
Pravio je spore kružne pokrete prstom po bebinim leđima.
Oči su mi se napunile suzama.
„Koliko dugo si ovde?“
„Možda pet minuta? Možda“, rekao je. „Činilo se duže.“
Bes i tuga su me preplavili u isto vreme.
„Jesi li video nekoga?“ Pogledao sam oko sebe po mračnoj ivici parka.
„Ne. Samo ona. Na klupi. Umotana u ćebe.“
Bes i tuga su me preplavili u isto vreme.
Neko je ostavio ovu bebu ovde. U noći poput ove.
Sirene su prorezale tišinu.
Bolničar je kleknuo, već pregledajući bebu.
Došla su kola hitne pomoći i policijski automobil, njihova svetla su se odbijala od puta prekrivenog snegom.
Dva bolničara su iskočila, noseći torbe i veliko izolaciono ćebe. Policajac je išao za njima, sa polupodignutim kaputom.
„Evo!“, viknuo sam, mašući.
Pojurili su ka nama.
Bolničar je kleknuo, već pregledajući bebu.
Već su radili na tome pre nego što su mogli da se pomere.
„Temperatura je niska“, promrmljao je dok je podizao bebu iz Džeksovog naručja. „Hajde da je unesemo.“
Beba je tiho zacvilela dok ju je podizao.
Džeksove ruke su se opustile, iznenada prazne.
