Itan i ja smo u braku četiri godine. Opisala bih sebe kao prosečan par: nemamo dece i, kao i sve veze, imali smo uspone i padove. Volela sam ga… ili sam bar tako mislila, sve do dana kada se sve promenilo.
Imala sam jedan veliki san: da putujem u Evropu i posetim očev grob.
Preminuo je pre nekoliko meseci. Nisam mogla lično da se oprostim od njega i to me proganja od tada.
Zato sam počela da štedim novac.
Radim kao medicinska sestra, tako da nije bilo lako, ali tokom nekoliko meseci uspela sam da uštedim preko 5.000 dolara. Čuvala sam ih u maloj kutiji u ormaru.
Ovaj novac je bio način da konačno prebolim bol i odam počast sećanju na oca.
Itan je znao za ovo. U stvari, uvek je govorio da me podržava.
Ili sam bar tako mislila.
NISMO PLIVALI U NOVCU.
Nismo plivali u novcu. Često smo razgovarali o tome koliko nam je budžet ograničen i kako moramo maksimalno iskoristiti svaki peni.
Rekla sam mu da za tri nedelje odlazim u Evropu.
Već sam brojala dane.
Ali jednog popodneva, ranije sam završila posao, pa sam otišla kući.
Itan je trebalo da bude u noćnoj smeni.
Ali dok sam se približavala našoj kući, primetila sam da je svetlo u spavaćoj sobi upaljeno.
Bila sam iznenađena.
Oprezno sam prišla prozoru i zavirila unutra.
I ŠTA SAM VIDELA… POTPUNO ME ŠOKIRALO.
I šta sam videla… potpuno me je šokiralo.
Itan je klečao ispred ormara.
I vadio je novac iz kutije.
Moj novac.
Moju ušteđevinu.
Odmah sam ga pozvala.
Javio se na četvrto zvonjenje.
„Zdravo, dušo, gde si?“ – upitala sam, gledajući kroz prozor.
? ZAŠTO PRIČAŠ TAKO TIHO?
– Zašto pričaš tako tiho? – zarežao je na mene. – Na poslu sam. Noćna smena.
Samo sam ga gledala kako leži.
– Oh, stvarno, zaboravila sam, – rekla sam. – Samo sam zvala da pitam da li možeš da napraviš večeru. Biću kući kasno večeras.
– Ne mogu. Radim. Volim te, ćao.
I spustio je slušalicu.
Onda je obukao kaput i odvezao se.
Brzo sam otrčala nazad do auta i počela da ga pratim.
Ušao je u autobus.
ONDA JE STIGAO U TRŽNI CENTAR.
Onda je izašao u tržnom centru.
Hodao je dvadeset minuta.
Onda je ušao u… prodavnicu ribolovačke opreme.
Srce mi je preskočilo.
Šta radiš ovde?
Pratila sam ga.
Sakrila sam se među policama.
I ono što sam videla… skoro me je nateralo da eksplodiram.
Itan je u ruci držao ogroman čamac na naduvanje.
Itan je u ruci držao ogroman čamac na naduvanje.
Pored njega su bila kolica puna ribolovačke opreme: kolutovi, kutije, sve.
Cerekao se kao dete u prodavnici igračaka.
A onda sam shvatila.
Novac.
Moj novac.
Ono što sam štedela mesecima.
Itan ga je izvadio iz torbe… i njime sve platio.
Nisam više mogla da izdržim.
„Itane! Šta dođavola radiš?!“
Cela prodavnica se okrenula ka nama.
„Lizi? Šta radiš ovde?“
– Trebalo bi da pitam! Uzeo si moj novac?!
– Ne – rekao je mirno. – Štedim za ovo mesecima.
Lagao je.
U mojim očima.
? TAJ NOVAC JE BIO ZA GROB MOG OCA!
– Taj novac je bio za grob mog oca! – rekla sam.
– Ne brini – rekao je. – Vratiću ga za mesec dana.
Mislila sam da pogrešno čujem.
– Potreban nam je za ribolov – dodao je. – Profesionalni ribolov. Jednokratna prilika.
Pomenuo je ovo nekoliko dana ranije.
Tada sam rekla ne.
– Sada ne možemo to sebi da priuštimo.
Rekao je da razume.
ALI JE OČIGLEDNO LAGAO.
Ali očigledno je lagao.
– Možete da odložite putovanje – rekao je sada. – Samo na mesec dana.
Tada sam shvatila.
On zaista želi da odložim posetu očevom grobu… kako bi mogao da ide na pecanje.
Imala sam planove za sledeće jutro.
Pozvala sam šefa.
Pitala sam ga da li mogu ranije da uzmem odmor.
Složio se.
DOK JE ITAN RADIO, JA SAM SE PAKOVALA.
Dok je Itan radio, ja sam se pakovala.
Čamac.
Mahovice.
Svu opremu.
Odnela sam ih u prodavnicu.
„Želela bih da ga vratim“, rekla sam.
Prodavac je obradio povraćaj novca.
Dobila sam novac nazad.
ALI JOŠ NIJE BILO GOTOVO.
Ali još nije bilo gotovo.
„Još uvek imam neku ribolovačku opremu koju želim da prodam“, rekla sam.
Vratila sam se do auta.
I unela sam svu ostalu Itanovu ribolovačku opremu.
Kada sam napustila prodavnicu…
Imala sam 2.000 dolara više nego što sam imala.
Te noći sam spakovala kofer.
I krenula sam ka aerodromu.
Nisam ostavila poruku.
Nisam mu dugovala objašnjenje.
Let za Evropu je bio kao san.
Sledećeg dana sam stajala na groblju.
Kleknula sam na očev grobu.
Postavila sam bele rade – njegovo omiljeno cveće.
„Konačno sam ovde, tata.“
Plakala sam.
Ali po prvi put… sa olakšanjem.
Kada sam se vratila u hotel, telefon mi je vibrirao.
Itan je poslao poruku.
„Elizabet, gde si? Došao sam kući… i sve je nestalo. Molim te, razgovaraj sa mnom.“
Pogledala sam u ekran.
Razgovaraćemo nekad.
Ali sada… Morala sam prvo da mislim na sebe.
I konačno sam osetila mir.
