Posle šesnaest godina braka, više ne očekujete velike stvari.
Ne zato što se ljubav umori, već zato što se menja. Rukovanja postaju ređa. „Dobro jutro“ se zamenjuje sa „Je li deci spakovana užina?“ Ne primećujete male promene – baš kao što ne čujete kako sat otkucava dok iznenada ne stane.
Naučite da ne očekujete iznenađenja. Puštate male stvari jer govorite sebi: takav je život. Dok se ne desi nešto neočekivano… i iznenada ne znate šta da radite sa tim.
Zato, kada mi je muž, Den, jednog petka doneo cveće, stvorila mi se čudna knedla u grlu. Bilo je kao da se probudio neki dugo zakopani osećaj.
Prvi put mi je doneo ružičaste lale.
„Za moju ćerku!“, rekao je i poljubio me u čelo.
Nasmejala sam se, pitajući je da li je u nevolji. On se samo nasmešio, olabavio kravatu i rekao:
„Zaslužila si to, Ada.“
Deca su pravila smešne grimase, a ja sam prevrnula očima… ali sam previše dugo zurila u cveće u vazi. Osećala sam se dobro. Videla sam sebe. Osećala sam se važno. Možda… voljeno.
Bilo je jednostavno. Ali je nešto značilo. Kada ste rastrgani između posla, računa i večera, čak i jeftin buket može da se oseća kao spasilačka linija.
Neko vreme sam mislila da ćemo se možda ponovo naći.
Onda sam počela da primećujem stvari. Mali, čudni, uznemirujući detalji.
„Gde si ovo nabavila?“ pitala sam jedne večeri dok sam vrtela stabljiku ljiljana. Izgledalo je kao da je otkinuta, a ne isečena. Bila je prljavštine na njoj.
Den nije ni podigao pogled sa tanjira.
„U maloj prodavnici pored posla.“
Ali prošle nedelje je rekao da ga je kupio na benzinskoj pumpi.
Pre toga, bilo je „nešto cvetno u Hilsajdu.“
Bilo je sitnih pukotina. Ali kada počnete da ih vidite, ne možete prestati. I neizbežno se pitate, šta još nisam primetila?
Zaista sam želela da verujem da nije ništa.
Onda prošlog petka, dok se Den tuširao, podigla sam buket da bacim uvele latice… i nešto je ispalo iz papira za pakovanje.
Poruka. Rukom napisana. Nije adresirana na mene.
Na njoj su bile samo četiri reči, ispisane zbrčkanim, gotovo detinjastim slovima:
„Vidimo se sledećeg petka.“
Dugo sam je gledala. Uši su mi zujale. Prsti su mi bili hladni. Srce mi je lupalo.
A stvar je u tome što kada nekoga volite toliko dugo, vaš mozak izmišlja izgovore. Pokušava da vas zaštiti. Možda je šala. Možda je greška.
Ali vaš stomak… vaš stomak već zna istinu.
„Ko je on?“ šapnula sam. „Da li me vara?“
Nisam spavala te noći.
Den je mirno hrkao pored mene, nesvestan činjenice da mu žena gleda u plafon, premotavajući šesnaest godina braka. Rođendani, kasnonoćna hranjenja, zagoreli tost, nedeljna kupovina. Mali delovi života su me opteretili odjednom.
Da li je sve bilo laž? Da li sam bio slep? Dok sam gledao ispred sebe, nešto drugo je raslo iza mene?
Ujutru sam nastavio da funkcionišem sa otečenim očima i bolnim grudima. Pržio sam jaja. Zagoreo sam tost. Osmehnuo sam se deci. Spakovao sam Emin ručak i zurio u frižider, ne znajući šta sam stavio u kutiju.
Kada me je Den poljubio u obraz pre nego što je krenuo na posao, nisam se trznuo. Uzvratio sam mu poljubac. Želeo sam da poveruje da je sve u redu.
Čim su se vrata zatvorila, srušio sam se na kauč. Tišina je bila nepodnošljivo glasna. Jedna misao mi je stalno prolazila kroz glavu: S kim se sastaje?
„Vidimo se sledećeg petka.“
Čekao sam nedelju dana. Bila je to najduža nedelja u mom životu.
Sledećeg petka, javila sam se da sam bolesna, odvezla decu u školu i parkirala blizu Denove kancelarije. Sedela sam za volanom, posmatrajući svaki njegov pokret.
Tri sata pre kraja posla, Den je izašao iz zgrade. Nije otišao kući. Nije stao da kupi cveće.
Pratila sam ga.
Petnaest minuta kasnije, skrenuo je u ulicu koju sam odmah prepoznala.
Erikina kuća.
Erika. Žena koja je ustala na našem venčanju i izjavila ljubav mom mužu. Žena koja je pokušala da poljubi Dena posle venčanja dok sam ja stajala u uglu.
Den se zakleo da više nikada neće progovoriti sa njom.
A ipak je bila tamo.
Starija žena je otvorila vrata, osmehnula se i pustila ga unutra.
To je bila granica.
Pozvonila sam na vrata.
„Šta moj muž radi ovde?“, izletelo mi je.
Žena me je samo pogledala i tiho rekla:
„Dušo… on me ne vara. Uđi.“
Kuća je mirisala na lavandu i supu. U dnevnoj sobi, Den je sedeo pored kreveta i čitao naglas.
Erika je ležala na krevetu.
Bila je bleda. Mršava. Sa kratkom, neposlušnom kosom. Stezala je plišanog medvedića.
„Teško oštećenje mozga“, rekla je žena. „Prošle godine, nesreća. Misli da ima deset godina. Ne seća se mnogo… ali se seća Dena. Bio joj je drug iz detinjstva.
Cveće je bilo iz bašte. Poruka je bila njena.
A ja… nedelju dana sam videla izdaju tamo gde je zapravo bila samo tiha ljubaznost.
Sada idemo zajedno kod nje kući. Donosim kolačiće. Cveće.
A prošle nedelje, Erika me je pitala da li želim da joj budem najbolja prijateljica.
Rekla sam da.
Jer ponekad ljubav nije glasna. Ponekad je to samo neko ko je tu svakog petka.
I čita priču nekome ko ne zna ni svoje ime.
