Marko se upravo uselio u svoj novi stan — staru zgradu od cigle sa klimavim stepenicama, treperavim svetlima u hodniku i radijatorima koji su šištali glasnije nego što je trebalo. Ipak, stan je bio jeftin i imao je neki šarm.
Ali prve noći — čuo je to. Tihi, uporan kucaj iz zidova. U početku ga je odbacio. „Stare cevi,“ promrmljao je, okrećući se na drugu stranu u krevetu. Ali zvuk nije prestajao.
Tap… tap… tap.
Svake noći, u isto vreme, buka se vraćala. Nekad tiša, nekad glasnija, nekad se pomerala s jedne strane sobe na drugu. Marko je probao sve — čepiće za uši, glasnu muziku, čak i spavanje na kauču. Ali kucanje ga je pratilo.
Jedne noći, frustriran, udario je šakom o zid. „Prekini više!“ viknuo je. Na njegovo iznenađenje, kucanje je odmah prestalo.
Tišina je trebalo da ga umiri — ali nije.
Sledeće noći odlučio je da proba nešto. Kad je kucanje počelo, on je kucao nazad. Polako. Tri puta.
Tap. Tap. Tap.
Zvuk s druge strane ponovio je isti obrazac.
Krv mu se sledila u žilama.
Sutradan je pozvao gazdu. Starac je uzdahnuo: „Stara je zgrada. Cevi prave svakakve zvukove. Ne brini.“ Ali Marko nije mogao da se smiri.
Na kraju je pozajmio baterijsku lampu i uvukao se u uski servisni prolaz iza zidova. Prašina mu je punila grlo, paučina mu je dodirivala kožu. Kucanje je postajalo sve glasnije kako se približavao.
I tada je video.
Nisu bile cevi. Nisu bili ni glodari.
Mali skriveni prostor između zidova — sa dušekom, starim omotima hrane i zgužvanim papirićima razbacanim po podu. Neko je živeo tamo.
Na jednom od papirića, drhtavim rukopisom, pisalo je:
„Čujem i ja tebe.“
