Stajala je u redu, umorna posle smene, s kesom namirnica u rukama.
Ispred nje — dečak, možda dvanaest godina, mršav, spuštene glave, drhtavih ruku.
— Ja… zaboravio sam novčanik, — promrmljao je.
Kasirka se namrštila:
— Bez plaćanja — ne može.
Neko iz reda uzdahnuo je nervozno.
Ona je prišla korak napred.
— Dodajte to na moj račun, — rekla je mirno.
Dečak je podigao pogled — i između njih se na trenutak pojavila tišina, ona u kojoj nastaje poverenje.
Zahvalio se, uzeo hranu i otišao.
Nije ga pitala za ime.
Prošle su nedelje — pojavio se još koji put, tiho rekao „hvala“, a onda nestao.
S njim je nestao i deo njenog malog rituala — da vidi sreću u nečijem pogledu.
Godine su prolazile.
Otvorila je cvećaru, u kojoj je uvek mirisalo na sveže bukete i nadu.
Život je tekao tiho, sve dok jednog jutra nije ušao muškarac u odelu, s ogromnim buketom belih ljiljana.
Stao je na prag i gledao je kao da traži nešto davno izgubljeno.
— Ne sećate me se, zar ne? — upitao je tiho.
Ona je odmahivala glavom.
Nasmejao se i pružio joj cveće.
— Davno ste platili ručak dečaku koji je zaboravio novčanik. To sam bio ja.
Nisam jeo danima.
Zahvaljujući vama, shvatio sam da dobrota postoji.
Danas sam lekar… i želeo sam samo da vam kažem hvala.
Nije mogla da odgovori. Samo suze u očima.
Ponekad jedno obično „pomoći ću“ postane početak lanca koji se vraća — tačno kad nam je najpotrebnije.
