Imala sam petnaest godina kada je mojoj majci dijagnostikovan rak. Sama reč je zvučala oštro, kao da može da preseče vazduh na dva dela i ostavi sve da krvari. Sećam se kako je tata čvršće stezao volan na parkingu lekarske ordinacije. Sećam se da je svetlo u kuhinji odjednom postalo hladnije, iako je napolju sijalo sunce.
I sećam se maminog osmeha.
Smešila se tokom hemoterapije, kroz mučninu, dok joj je lice postajalo sve mršavije. Pevušila je dok je slagala odeću, čak i kada je jedva imala snage. Šaputala je: „Dobro smo, dušo“, iako sam je noću mogla čuti kako tiho plače u kupatilu.
Nije dozvolila da tama pobedi.
Matursko veče mi je godinama bilo posebno. Petkom uveče smo zajedno gledale tinejdžerske filmove, sa kokicama u krilu, ponovo doživljavajući naše omiljene scene. Matursko veče je bila noć kada sam konačno mogla da budem kao devojke u filmovima: doterano, da igram, bezbrižno.
Mama je uvek govorila: „Tvoja noć će biti još bolja, videćeš.“
Nisam znala šta smišlja.
Oko šest meseci pre nego što je umrla, pozvala me je u svoju sobu za šivenje. Svetlost lampe je obojila sobu zlatnom bojom. Lavanda saten i nežna čipka ležali su na stolu, pažljivo pripremljeni pored mašine za šivenje.
„REKLA SAM OVO ZA TEBE“, REČE, KONAČNO ZAGLAĐUJUĆI MATERIJAL.
„Sačuvala sam ovo za tebe“, rekla je, zaglađujući ga preko materijala. „Želim da od toga napravim nešto zaista posebno.“
„Za šta?“ upitah.
„Za tvoju maturu. Napraviću ti haljinu.“
Nasmejala sam se. „To je za dve godine!“
Klimnula je glavom, kao da tačno zna koliko vremena ima. „Znam. Ali želim da je završim dok još mogu. Zaslužuješ da sijaš.“
Glas joj je drhtao na kraju rečenice, ali je spustila glavu i već je pričvršćivala saten.
Radila je na tome nedeljama. Između tretmana, kada više nije imala snage da drži kašiku, i dalje je mogla da vodi iglu. Ponekad bih je proveravala noću i zatekla je kako spava za stolom, glave savijene nad tkaninom.
Kada je konačno bilo gotovo, jedva sam mogla da dišem.
BILO JEDNOSTAVNO. NE raskošno, NE KAO ŠTO VIDIŠ NA INSTAGRAMU.
Bilo je jednostavno. Ne raskošno, NE KAO ŠTO VIDIŠ NA Instagramu. Ali je bilo moje. Lavanda je nežno svetlucala, ručno šiveno cveće je nežno hvatalo svetlost. Obe smo plakale.
Nedelju dana kasnije, mama je umrla.
Kuća je utihnula, kao da je neko pritisnuo dugme za pauzu na svetu. Haljina je ostala u kutiji, umotana u papirne maramice duboko u ormaru. Ponekad sam otvarala vrata samo da je pogledam – ali nisam smela da je dodirnem.
I tata se promenio. Pokušao je da izdrži, pakovao mi je grickalice, ostavljao je poruke u torbi. Ali njegove oči više nisu tako sijale.
Godinu i po dana kasnije, upoznao me je sa nekim.
Zvala se Vanesa.
Bila je mlađa od mame, besprekornog izgleda, sa uvek savršenom kosom i manikirom. Uselila se i „modernizovala“ dnevnu sobu u roku od nedelju dana. Mamine šolje su nestale, jastuci su zamenjeni. Nikada nije rekao mamini ime.
Kada se matura približila, imala sam sedamnaest godina. Moje drugarice su isprobavale blistave haljine, crvene, srebrne, sa šljokicama. Išla sam sa njima, ali nisam ništa kupila.
Jer sam znala.
Nosiću tu haljinu.
Pažljivo sam je ispegla na pari, drhtavim rukama je izvukla iz kutije. Bila je mekana kao što sam je pamtila. Ručno ušiveno cveće kao da mi se smešilo.
Sledećeg jutra sam je pokazala Vanesi.
„Nećeš ovo nositi, zar ne?“, odbrusila je. „To je požutela krpa! Smejaće ti se.“
„Mama je napravila“, rekla sam tiho.
„Zastarelo je. Sramotno je. Zažalićeš.“
„Svejedno ću ovo nositi.“
Usta su joj se razvukla u podsmešljiv osmeh.
Usta su joj se zgrčila u podsmešljiv osmeh.
Na dan mature, sunce je strujalo kroz prozor. Baka, mama Džin, stigla je da mi pomogne da se spremim. Donela je srebrnu broš sa cvetom – porodično nasleđe pet generacija, a mama ju je nosila na svojoj maturi.
Kada sam otvorila ormar…
Smrzla sam se.
Haljina je bila na podu. Saten je bio izgužvan, ručno ušiveni cvetovi pocepani. Dva dugačka reza na gornjem delu. I smeđe mrlje – od kafe ili vina – duboko upijene u tkaninu.
Pala sam na kolena.
„Ko je ovo uradio?“ šapnula je baka.
Nisam morala da odgovorim.
„VANESA“, uzdahnula sam.
„Vanesa“, uzdahnula sam.
Baki se vilica stegla. „Daj mi iglu i konac.“
„Ali je uništeno…“
„Ne. Boli. I zalečićemo rane.“
Radile smo na podu dva sata. Čistile smo ga, krpile, šile čipkane cvetove preko mrlja – onih koje su nekada pripadale mami. Kada smo završile, haljina je bila drugačija. Izubojena. Ali lepša nego ikad.
Kada sam sišla niz stepenice, Vanesa je stajala na vratima. Smrzla se kada me je videla.
Baka je istupio napred. „Neke mrlje se mogu isprati. Druge ostaju u duši.“
Tata je tada ušao. Dale smo mu odsečene komade. Lice mu je pobledelo.
JESI LI TI TO URADILA?“ UPITAO JE TIHO.
„Jesi li?“ tiho je upitao.
Vanesa je zamucala. Tata je rekao samo: „Izvinjavam se.“
Te večeri na balu, svetla su sijala kao zvezde na plafonu teretane. Haljina je bila
Jan se ljuljala oko mene. Osećala sam mamu uz sebe.
„Uspelo je, mama“, šapnula sam.
Kada sam stigla kući, tata je sedeo na kauču.
„Ličila si na nju“, rekao je.
„Gde je Vanesa?“
„Otišla je.“
SEDELE SMO U TIŠINI JEDNA PORED DRUGE.
Sedele smo u tišini jedna pored druge.
Kasnije sam vratila haljinu u ormar. Lavanda saten mi je nežno dodirnuo ruku.
Nije bila samo haljina.
Bilo je to obećanje.
Da ljubav nikada ne umire.
Ta snaga se može ušiti u tkaninu.
I da mi mama nije samo napravila haljinu.
Ona me je ponovo zakrpila.
