Za Emili je to bio sasvim običan dan. Ujutro — posao, zatim kupovina, a popodne je trebalo da odnese u školu zaboravljeni lanč-boks svog sina. Porodica se tek preselila u ovaj kraj, i dečak — Džejk — još se navikavao na novu školu, drugove i nastavnike. Imao je samo devet godina, ali je već često dolazio kući ćutljiv, a na pitanje „Kako je bilo u školi?“ odgovarao kratko: „Dobro.“
Emili je ušla u školu, prošla dugim hodnikom koji je mirisao na kredu i boju, i krenula prema učionici svog sina. Kod vrata je začula glasove. Jedan je bio Džejkov. Drugi — dečakov, malo glasniji, pomalo podrugljiv.
— Zašto uvek imaš taj stari lanč-boks? — pitao je.
— Zato što… — zastao je Džejk. — Bio je tatin.
— Tvoj tata je umro, zar ne? — drugi glas je postao tiši, ali ne i topliji.
— Da, — rekao je Džejk tiho. — Ali nisam tužan. Samo ga nosim jer je tata govorio da u tom lanč-boksu uvek ima mesta za nešto lepo.
Emili se ukočila kraj vrata, držeći ruksak s hranom. Suze su joj odmah navrle na oči. Setila se onog dana kada je njen muž — veseli, dobrodušni Majkl — kupio taj lanč-boks i nasmejano rekao sinu:
„Najvažnije je da u njemu uvek bude ne samo hrana, već i nešto što te čini srećnim.“
Posle njegove smrti, Džejk je sam insistirao da i dalje nosi baš taj stari metalni lanč-boks, izgreban, ali s onom malom nalepnicom u uglu: “Smile today.”
Emili je stajala iza vrata, slušala kako dečaci posle pričaju o nečemu drugom i pokušavala da ne zaplače. Kada je ušla u učionicu i pružila sinu zaboravljeni obrok, on ju je pogledao i nasmešio se — istim onim blagim, pomalo stidljivim osmehom kao njegov otac.
Samo ga je zagrlila, bez reči. I prvi put posle dugo vremena shvatila: Džejk ne samo da se seća svog oca — on živi tako da ga svet nikada ne zaboravi.
