Proslava u vrtiću. Baloni, papirne girlande, miris šećerne vune i kreme.
Deca trče, smeju se, vaspitačica namešta stolice u polukrug.
Mame raspoređuju poslastice — šarene kapkejkove, sjajne ambalaže, kutije poznatih poslastičarnica.
Lora izvadi ogroman tortu u luksuznoj kutiji.
Snežno bela, sa zlatnim šarama i figuricama od fondana.
Stavila ju je na sredinu stola i ponosno rekla:
— Pravljena po porudžbini. Kod šef-poslastičara iz prestonice.
Žene se pogledale. Neke su odobravajući klimnule.
Tada se na vratima pojavila tiha žena u jednostavnom kaputu, sa kutijom u rukama.
— Izvinite što kasnim, — rekla je. — Krema je morala da se ohladi.
Kad je otvorila kutiju, unutra je bila obična domaća torta.
Ne savršena — malo razlivene kreme, neravni kore — ali je mirisala na detinjstvo, vanilu i nešto istinski toplo.
Lora prezrivo promrmlja:
— Oh, domaća? Slatko. Mada deca verovatno više vole ono što lepo izgleda, a ne… jednostavno.
Žena se nesigurno osmehnula.
— Moja ćerka je pomagala. To je njen omiljeni recept.
Proslava je počela — pesme, igre, aplauzi.
Zatim je došlo vreme za desert.
Vaspitačica je stavila obe torte na sto.
Prvu — savršenu, sjajnu, kao iz izloga.
Drugu — domaću, malo nakrivljenu, ali mirisnu kao sreća.
Kada su deca mogla da izaberu, skoro sva su posegnula za drugom.
— Mogu li ovu? Miriše kao kod bake! — rekao je jedan dečak.
— I krema je ukusnija! — dodala je Lorina ćerka.
Lora je posmatrala.
Njena skupa torta ostala je gotovo netaknuta.
A žena u jednostavnom kaputu sedela je pored svoje ćerke, koja ju je hranila kašičicom, smejući se i umazana kremom.
Kasnije joj je Lora prišla.
— Izvinite… možda sam bila…
— Sve je u redu, — nasmejala se žena. — Nije sve što vredi ujedno i skupo.
Uveče se Lora vratila kući, otvorila frižider i izvadila kutiju sa ostatkom savršene torte.
Bila je lepa — ali sada potpuno bezukusna.
