Počelo je sasvim nevino. Sedmogodišnji Daniel bi trčao kući iz škole, ranac mu je poskakivao na leđima, pertle razvezane — a odmah iza njega, sa mašućim repom i toplim, vernim pogledom, išao je raščupani smeđi pas lutalica.
U početku je njegova majka, Julija, mislila da je to slučajnost. Pas se verovatno samo motao po kraju i igrom prilike krenuo za njenim sinom. Ali sutradan, i dan posle toga, desilo se isto. Svakog popodneva, u isto vreme, isti pas pratio bi Daniela do dvorišta, gde bi seo tik uz ogradu, kao da ga čuva.
„Mama, možemo li da ga zadržimo?“ molio je Daniel, mazeći psa po ušima. Julija bi odmahnula glavom. „Ne znamo odakle je. Možda već nekome pripada.“
Ali duboko u sebi, bila je uznemirena. Zašto je baš ovaj pas toliko vezan za njenog sina?
Jednog dana, radoznalost je prevagnula. Julija je odlučila da prati Daniela iz prikrajka dok se vraćao iz škole. Držala je odstojanje i posmatrala. Daniel je veselo skakutao trotoarom, dok je pas išao iza njega, uvek na istoj razdaljini — ni preblizu ni predaleko — budnog pogleda, kao da ga štiti.
Na uglu ulice, automobil je iznenada projurio. Julija je zadrhtala — ali pre nego što je Daniel zakoračio na put, pas je potrčao ispred njega, zalajao i zagradio mu put, dok kola nisu projurila dalje. Daniel se nasmejao, nesvestan opasnosti, dok je Julijino srce tuklo kao ludo.
Ovo nije bio običan lutalica.
Sutradan ga je odvela kod veterinara, nadajući se da će dobiti neki odgovor. Nije imao ogrlicu, ni čip. Samo stari ožiljak na šapi i oči koje su bile suviše mudre za psa bez doma.
Te večeri, Julija je spomenula psa svom ocu, koji je došao na večeru. Kada je počela da ga opisuje, viljuška mu je zastala u ruci. „Opisi ga opet,“ rekao je tihim glasom.
Uradila je to. Njegove oči su se zasuzile. „To zvuči kao Maks.“
„Maks?“ upitala je zbunjeno.
„Moj pas,“ prošaptao je. „Imao sam ga dok si bila mala. Pratio te je svuda. Kad si učila da hodaš, uvek je bio dva koraka iza tebe, pazio je na tebe. Jedne zime je nestao… mislili smo da ga više nema.“
Juliji je zastao dah. Nije moglo biti moguće. Ali kada ga je pokazala ocu — psa koji je sedeo na trijemu i čekao — njegovo lice je pobledelo. „To je on,“ rekao je promuklo. „To je Maks.“
Na neki način, posle svih tih godina, pas je pronašao put nazad — ne više zbog Julije, već zbog njenog sina.
Od tog dana, Julija ga više nikada nije zvala lutalicom. Maks nije lutao bez cilja. Vratio se da održi isto obećanje koje je dao davno: da štiti porodicu koju je voleo.
I svakog popodneva, dok je Daniel veselo koračao trotoarom, Maks ga je pratio — ne kao lutalica, već kao čuvar koji zapravo nikada nije otišao.
