Kiša je tek prestala. Vazduh je mirisao na mokar beton i metal, a bare su odražavale prigušeno svetlo iz izloga. Nora je hodala polako, spuštenog okovratnika, držeći torbu uz bok. Dan je bio dug — posao, apoteka, tramvaj, ista ruta, kao stara pesma koju više ne želiš da čuješ.
Nije čula korake. Samo kratko “hej” — i trzaj.
Kaiš joj se istrgao iz ruke, torba poletela, telo zabol. Mladić s kapuljačom već je bežao, klizeći po asfaltu kao po ledu.
Prvo što je osetila nije bio strah. Bio je to bes.
Ne prema njemu — prema sebi. Prema svim onim danima kad je ćutala, popuštala, dopuštala da joj uzmu. Nešto u njoj puklo — i potrčala je.
Štikle su klizile, disanje se kidalo, srce tuklo u slepoočnicama. Uličica uska, u tami je hučala kišna cev. Momak se okrenuo, ali kasno — sustigla ga je. Zgrabila kaiš objema rukama, iznenađujućom snagom.
On je povukao — ona udarila. Kratko, nespretno, ali precizno.
Oboje su pali. On opsovao, zamahnuo, ali ona nije odstupila. Ruke su joj drhtale, ali nisu puštale.
— Pusti to, glupačo! — viknuo je.
— Ne, — rekla je promuklo. — To je moje.
Gurnuo ju je, ali je ona opet zgrabila torbu, povukla ka sebi. Platno je puklo, kaiš se otkinuo. Lopov ustuknuo, zatečen. Nora se uspravila — prljava, mokra, ali s torbom u rukama.
Pored njih je prošao auto, farovi su ih obasjali — ona, uspravna, zadihana; on, s pognutom glavom. Pogledao ju je kao čoveka koga nije smeo da sretne. Zatim pljunuo, opsovao i pobegao.
Nora je još dugo stajala u uličici. Kiša je opet počela da sipi. Otvorila je torbu — sve je bilo tu: novčanik, ključevi, lekovi, telefon.
I mala dečja jaknica — izbledela, sa zašivenim rukavom. Mokra, ali cela. Izvadila ju je, stegla prstima i udahnula miris — izvetreo, ali poznat: sapun i šampon od jagode.
Na postavi — izvezeno ime: Sophie.
Gledala ga je, i vreme kao da je stalo. Oči su joj se napunile, ne suzama — već nečim teškim, gustim, što ne otiče.
— Obećala sam da više nikome neću dozvoliti da te uzme, — šapnula je.
Na obližnjoj ulici čuo se smeh tinejdžera, škripa kočnica, lavež psa. Svet je išao dalje. Ali za nju to više nije bilo važno.
Hodala je kući polako, držeći torbu čvrsto uz grudi, kao da se srce vratilo tamo gde mu je mesto.
Ujutro, pred ogledalom, videla je modricu na obrazu. Dodirnula je prstom, nasmejala se.
— E pa, Sofi, — rekla je tiho. — Izgleda da mama još ume da se bori.
I prvi put posle mnogo godina nije skrenula pogled sa svog odraza.
