Tražila sam Danijelov rezervni telefon za moje poslovno putovanje, i trećeg dana sam dobila „slučajnu“ SMS poruku koja je sve zauvek promenila. Ljubavnik mog muža ležao je u mojoj spavaćoj sobi, u mom ogrtaču. Nije bio stranac. I u tom trenutku, odlučila sam da ću im pokazati koliko košta izdaja.
Posle petnaest godina braka i troje prelepe dece, mislila sam da smo Danijel i ja izgradili nešto čvrsto. Ciglu po ciglu. Odrekla sam se svoje karijere, svojih snova, svoje nezavisnosti kako bi se on mogao popeti na korporativnoj lestvici dok sam ja održavala naš dom na okupu.
Bili smo ljubavi još iz srednje škole. On je bio šarmantni dečko koga su svi voleli. Ja sam bila tihi knjiški moljac koji jedva da je mogao da veruje da ju je izabrao.
Godinama sam bila mama sa punim radnim vremenom, a onda sam prihvatila posao konsultanta sa skraćenim radnim vremenom, uglavnom od kuće. Pre dva meseca, moj šef je insistirao da idem na nedeljno poslovno putovanje u Čikago. Retko sam putovala, a krivica me je grizla dok sam se pakovala.
„Ne brini za decu“, Danijel me je zagrlio s leđa. „Ja ću se pobrinuti za sve. Čak ću uzeti slobodno vreme da budem sa njima.“
Bila sam zahvalna. „Neverovatna si. Ne znam šta bih bez tebe.“
„Nikada nećeš morati da znaš.“
To je bio poslednji put da sam mu verovala.
TREĆE NOĆI, SEDELA SAM U STERILNOJ HOTELSKOJ SOBI KADA JE ZAZVONIO TELEFON.
Treće noći, sedela sam u sterilnoj hotelskoj sobi kada je zazvonio telefon. Nepoznati broj.
Moj se pokvario pre nego što smo krenuli, pa sam ponela Danijelov rezervni telefon sa sobom. Mislila sam da je spam.
Slika se sporo učitavala.
Žena je sedela u mom ogrtaču. Na mom krevetu. U mojoj spavaćoj sobi.
Njeno lice je bilo odsečeno.
Natpis:
„Jedva čekam da ponovo budem u tvom zagrljaju.“
Ruka mi se tresla.
SOBA JE BILA MOJA.
Ogrtač je bio moj. Ja sam izabrala čaršave. Lampa je bila nagnuta, onako kako je Danijel uvek dozvoljavao.
„Ovo ne može biti istina“, šapnula sam.
Ali znala sam.
Odgovorila sam, drhteći, pretvarajući se da sam Danijel:
„Pošalji ponovo, dušo. Znaš koliko volim kada me tako zoveš.“
Nekoliko sekundi kasnije, stigla je još jedna fotografija.
Njene noge na mojim čaršavima.
„Šta god da misliš, lave moj.“
Lave.
To je bio naš tajni nadimak.
Ispustila sam telefon.
Petnaest godina poverenja je bilo razbijeno.
Nisam vrisnula.
Nešto hladno i oštro se sleglo u moje kosti.
„Ako želiš da se igramo… hajde da se igramo.“
Dva dana kasnije sam odletela kući. Osmehnula sam se. Zagrlila sam decu.
DA LI SE ZABAVLJAŠ SA TATOM?
„Zabavljaš se sa tatom?“
Moja devetogodišnja ćerka je napravila grimasu. „Jedva smo ga videli. Rekao je da će biti iznenađenje, a većinu vremena smo provodili spavajući kod drugih ljudi.“
Danijel se pojavio na vratima, sa tim poznatim osmehom.
„Dobrodošla kući, lepotice.“
„Bilo je to veoma produktivno putovanje“, rekla sam.
Te noći sam se srušila u kupatilu.
„Šta on ima što ja nemam?“ upitala sam ogledalo.
Ponovo sam pogledala sliku.
RUKA KOJA SE OGLEDALO IMA MALU TETOVAŽU POMESECA.
Mala tetovaža polumeseca na njenoj ruci, ogledana u ogledalu.
Krv mi se zaledila.
Znala sam tu tetovažu.
Bila sam tamo kada ju je napravila u Las Vegasu kada je imala 22 godine.
„Ne… nije ona.“
Ali jeste.
Medison.
Ona je moja najbolja prijateljica dvadeset godina. Moj poverljivi čovek. Kuma mom najmlađem detetu.
OVO JE BILO VIŠE OD IZDAJE.
Ovo nije bila samo izdaja.
Ovo je bilo ubistvo poverenja.
„Hoćeš li da se igramo, Medi? Onda ćemo se igrati.“
Sledećeg dana sam ih pozvala na večeru.
„Medi, hajde da proslavimo koliko je sve dobro prošlo za mene.“
„Dušo, jedva čekam!“, cvrkutala je.
Dušo.
Dlake na leđima su mi se digle.
SPREMILA SAM DANIELOVU OMILJENU HRANU.
Spremila sam Danijelov omiljeni obrok. Izvadila sam venčani porcelan. Upalila sam sveće.
Smejali su se. Ćaskali su. Bili su glumci.
„Donela sam nešto iz Čikaga“, rekla sam lagano.
Povezala sam telefon sa televizorom.
Pojavila se prva slika.
Medison u mom ogrtaču.
Viljuška joj je ispala iz ruke. Danijelova čaša se zaustavila u vazduhu.
„Ne sećam se da sam slikala ovu sliku“, rekla sam tiho.
SLEDEĆA FOTOGRAFIJA. PORUKE.
Sledeća fotografija. Poruke. „Moj lav.“
Boja im je nestala sa lica.
„Smešno je kako tehnologija funkcioniše“, isekla sam biftek. „Ponekad poruke idu na pogrešan telefon.“
„Dženi, mogu li da objasnim…“ zamucao je Danijel.
„Stvarno?“ Pogledala sam ga ledeno hladno. „Možeš li da objasniš zašto je moja najbolja drugarica nosila moju odeću u krevet?“
„Samo se desilo…“ Medison je uzviknula.
„Dvadeset godina prijateljstva.“
Njihove suze nisu ništa značile.
VEĆ SAM RAZGOVARALA SA ADVOKATOM“, REKALA SAM MIRNO.
„Već sam razgovarala sa advokatom“, rekla sam mirno. „Naša imovina je bezbedna. Deca i ja smo.“
Tišina.
„Imaš izbor. Odmah idi gore i reci mojoj deci šta si uradila.“
„Ne možeš me naterati“, siktao je Danijel.
„Neću te naterati. Ali ako želiš da ih vidiš posle razvoda, to je jedina iskrena stvar koju možeš da uradiš.“
Dvadeset minuta kasnije sedeli smo u dnevnoj sobi.
Svet moje dece je bio srušen.
„Kako si mogao ovo da uradiš mami?“, upitao je dvanaestogodišnjak.
„Napuštaš li nas, tata?“ — jecao je devetogodišnjak.
enceves.
Najmlađa je pogledala Medison. „Ti si mi kuma…“
Te noći sam spalila ogrtač u bašti.
Sada sedim u svojoj kuhinji.
Kuća je i dalje moja.
Razvod je konačan.
Danijel se uselio kod Medison. Magija zabranjene ljubavi je brzo nestala.
Moja deca se leče.
I ja takođe.
Ponekad izdaja oslobađa.
A ponekad osveta nije uništenje.
To je povlačenje crte.
