Nikada nisam zamišljala da će mirno veče na sofi otvoriti vrata za koja sam mislila da su zauvek zatvorena. Zovem se Suzan. Imam 67 godina i ovo je moja priča. Pripremite se – biće to emotivna vožnja.
Bila sam medicinska sestra više od 40 godina. Sada radim samo nekoliko smena tu i tamo, uglavnom da bih pomogla svojoj ćerki Megan. Ona radi puno radno vreme i sama odgaja dvoje dece poslednje četiri godine, otkako je njen bivši muž jednostavno nestao. Čuvam decu posle škole, pomažem sa računima kada stvari postanu teške i održavam kuću u funkciji kako bi Megan mogla da dođe do daha. Ne žalim se. Oni su moja porodica i pružili su mi više radosti nego bilo šta drugo u mom životu.
Uprkos tome, moj život je ovih dana miran. Stabilan. Predvidljiv. Znam ritam svojih dana – rana jutra sa kafom pre nego što se deca probude, kupovina, popodnevni crtani filmovi i povremena kasna smena u bolnici. Večeri su obično tihe, ispunjene TV emisijama koje već znam ili knjigom, ako mogu da držim oči otvorene. Moj muž i ja smo se rastali pre mnogo godina. Od tada nisam imala romantičnu vezu.
Božić se bližio kada sam se vratila kući posle poslednje smene pre praznika. Bila sam potpuno iscrpljena. Bilo je oko 21 čas, posle dugog dana na kardiologiji. Noge su me bolele od tolikog stajanja, a imala sam i bol u leđima za koji sam znala da će me pratiti celu noć. Ugrejala sam ostatke ćufte, sipala sebi šolju biljnog čaja i spustila se na kauč. Deca su spavala, Megan je ocenjivala radove u svojoj sobi, i na trenutak sam samo sedela tamo, slušajući zujanje frižidera i škripu starih podnih dasaka.
Otvorila sam Fejsbuk skoro iz navike. Ne koristim ga često, ali da bih ostala u kontaktu sa bivšim kolegama i da bih videla fotografije unučadi mojih prijatelja. Takođe sam u nekoliko lokalnih grupa, komšijskih stranica, buvljaka i okupljanja razreda.
Posle nekoliko minuta listanja, zaledila sam se.
Evo je.
Izbledela fotografija, očigledno stara, pomalo zrnasta, očigledno skenirana sa štampe. Prikazivala je dvoje mladih ljudi kako stoje blizu jedno drugom, nervozno se osmehujući u kameru. Prvo sam primetila pozadinu – zid od cigle prekriven bršljanom biblioteke na mom starom univerzitetu. Taj zid se nije menjao decenijama. Onda sam bolje pogledala.
Mlada žena sam bila ja.
Nosila sam izbledelu teksas jaknu, onu kakvu sam stalno nosila tada. Kosa mi je bila razdeljena po sredini, meki talasi su mi uokvirivali lice. A pored mene, osmehujući se, sa rukom blizu mog ramena, stajao je Danijel.
Moja prva ljubav.
Ruke su mi počele da drhte. Nisam videla tu fotografiju od fakulteta. Nisam se mogla ni setiti da je ikada snimljena. Godinama nisam razmišljala o Danijelu – barem ne svesno. Pa ipak, u trenutku kada sam videla njegovo lice, nešto oštro i poznato proširilo se kroz moje grudi.
Ispod fotografije je bio natpis:
„Tražim ženu sa ove fotografije. Zove se Suzan i bile smo zajedno na fakultetu krajem 1970-ih. Bila je moja prva ljubav. Moja porodica se iznenada preselila i izgubila sam svaki kontakt sa njom. Ne znam gde ju je život odveo niti da li će ga ikada videti.“
Jedva sam mogla da verujem šta čitam.
„Ne pokušavam da promenim prošlost. Samo joj trebam dati nešto važno što nosim sa sobom više od 40 godina. Ako je prepoznajete, molim vas, javite joj da je tražim.“
Zurila sam u ekran. Grlo mi se steglo.
Nisam čula njegovo ime decenijama, ali u tom trenutku me je pogodilo kao talas. Danijel mi je tada bio sve. Smešan, nežan, uvek u pokretu. Svakog dana me je pratio na predavanja, čak i ako je to značilo da zakasnim na svoja. Razgovarali smo satima – uglavnom ni o čemu, iako se tada činilo kao sve. Želeo je da bude fotoreporter i uvek je nosio svoj stari Nikon oko vrata.
Onda, neposredno pre našeg poslednjeg semestra, jednostavno je nestao.
Nije bilo oproštaja. Ni poruke. Ništa. Bila sam slomljena. Čula sam da se njegova porodica preselila na drugi kraj zemlje i da je svaki kontakt izgubljen – pre 45 godina. Tada nisam imala načina da razumem šta se dogodilo. Niko nije. Jednostavno je otišao, a ja sam sebe naterala da nastavim jer sam morala.
A sada se vratio. Posle svih ovih godina. I dalje je mislio na mene.
Zatvorila sam aplikaciju. Nisam odgovorila. Još ne. Moje misli su jurile. Fotografija je mnogo puta deljena, tako da je verovatno bila u
Sletelo mi je na fid. Veći deo svog odraslog života nosila sam sa sobom ovo neodgovoreno pitanje: Šta se zaista dogodilo?
Jedva sam spavala te noći. Svaki put kada bih zatvorila oči, videla bih tu fotografiju. Danijel i ja. Setila sam se kako se smejao kada sam pokušala da ga naučim kako da peče banana hleb. Kako smo ležali iza stare teretane pod zvezdama, pričajući o budućnosti kao da bismo je jednostavno mogli sami napisati.
Šta je mogao da nosi sa sobom svih ovih godina? Šta je bilo toliko važno?
Ujutru sam bila umorna, ali ipak napeta. Megan je primetila. „Je li sve u redu, mama?“ upitala je dok je sipala žitarice deci. „Jesam“, rekla sam, ne ubeđujući samu sebe. „Samo nisam dobro spavala.“
Ali to nije bio san. I znala sam da ne mogu da ga ignorišem.
Oko podneva sam skupila dovoljno hrabrosti i ponovo otvorila Fejsbuk. Pronašla sam objavu, ponovo je pročitala i kliknula na njegov profil. Tu je bio. Sada seda kosa, ali prijateljsko lice koje se nije stvrdnulo vremenom. Njegov profil je bio jednostavan – čovek koji je živeo punim životom. Fotografije sa planinarenja, njega sa labradorom po imenu Džasper, jednu sa starijom ženom za koju sam pretpostavila da mu je sestra.
Prešla sam kursorom preko dugmeta za poruke. Ukucala sam i obrisala najmanje desetak odgovora. Konačno sam napisala istinu:
„Ovo je Suzan. Mislim da sam ja žena na fotografiji.“
Odgovorio je u roku od pet minuta.
„Suzan. Zamišljao sam ovaj trenutak hiljadu puta. Hvala ti što si napisala.“
Razmenili smo nekoliko kratkih poruka. Napisao je da će razumeti ako ne želim da ga upoznam. Nije želeo da mi poremeti život. Objasnio je da jednostavno ima nešto što treba da mi vrati – nešto što je čuvao više od 40 godina.
Razmenili smo brojeve i dogovorili se da se nađemo u malom kafiću blizu moje kuće. Tiho, veliki prozori, pogled na park. Dva dana kasnije, u 11 časova.
Rekla sam Megan da se sastajem sa starim prijateljem sa fakulteta. Pogledala me je procenjivački, ali nije postavila nikakva pitanja.
Prethodne noći jedva sam spavala. Stalno sam ustajala, proveravala sat, a zatim ponovo zurila u plafon. Misli su mi jurile. Šta ako je oženjen? Šta ako je bolestan? Šta ako je sve ovo greška?
Ali morala sam da znam. Morala sam da ga vidim.
Kada sam stigla, kafić je bio skoro prazan. Nosila sam tamnoplavi džemper – jedan od mojih boljih – i malo rumenila, iako se nedeljama nisam šminkala.
Već je bio tamo.
Danijel je ustao kada me je video kako ulazim, automatski, kao u stara vremena. Oči su mu se blago raširile i na trenutak smo se samo gledali. Onda se osmehnuo.
„Zdravo, Suzan.“
Njegov glas je bio stariji, malo hrapav, ali nesumnjivo njegov. Obuhvatio me je kao poznata melodija, čiji stih nikada nisam zaboravila. „Danijele“, rekla sam tiho, nesposobna da suzbijem osmeh.
Privukao mi je stolicu. „Nisam bio siguran da dolaziš.“
„Ni ja“, priznala sam.
Seli smo. Dve kafe su već bile spremljene, obe još vruće. „Pretpostavio sam da još uvek piješ crnu“, rekao je. „Dobro si pogodio.“
Duga pauza. Nije bilo neprijatno, samo teško.
„Dugujem ti objašnjenje“, konačno je rekao. Klimnula sam glavom i pustila ga da govori.
„Sve se dogodilo tako brzo. Moj otac se srušio, doživeo je moždani udar. Mislili smo da će se oporaviti, ali onda su došli napadi, konfuzija. Bila mu je potrebna stalna nega. Majka se slomila pod naporom, brat je još uvek bio u srednjoj školi, i odjednom je sve bilo na mojim plećima.“ Njegovi roditelji su ga izvukli sa fakulteta. Nije bilo sumnje u to. U roku od nedelju dana, spakovali su se i odselili pet država dalje, usred ničega. „Nisam čak ni imao priliku da te pozovem.“
Uzdahnuo je. Razmišljao je o pisanju pisama, ali nije znao gde da ih pošalje. I u jednom trenutku, pomislio je da sam nastavila sa svojim životom. „Želeo sam da se vratim posle leta. Ali moj otac me je godinama trebao. Kada sam ponovo počeo da tražim, tebe nije bilo.“
Polako sam otpio gutljaj kafe. „Oduvek sam se pitao šta se desilo“, rekao sam. „Jednog dana si bio tamo, a onda… ništa.“
Danijel je spustio pogled. „Nikada nisam prestao da mislim na tebe. Ali danas nisam ovde zato što nešto očekujem. Znam da je prošao čitav život.“
Posegnuo je u unutrašnji džep jakne, prsti su mu blago drhtali, i izvukao malu kutijicu. Stavio ju je na sto između nas. „Nosio sam ovo kroz svaki potez, svako poglavlje svog života“, rekao je. „Želeo sam da ti ga poklonim posle diplomiranja. Štedeo sam za sve prošle godine. Ali nikada nisam dobio priliku.“
Polako sam otvorio kutijicu.
Unutra je bio zlatni prsten. Jednostavan, gladak, bez kamena, bez ikakvih ukrasa.
Nërkel. Jednostavno prelepo.
„Nisam ga zadržao zato što sam mislio da ćemo završiti zajedno“, rekao je. „Zadržao sam ga zato što je pripadao tebi. Trebalo mi je da znaš da nešto značiš. Da si voljena.“
Nisam mogla da govorim. Grlo me je peklo, suze su navirele, ali sam ih suzdržala. Nisam bila tužna. Više je bilo kao da nešto što decenijama nije imalo mesta konačno pronalazi mir.
„Nikada se nisam oženio“, rekao je tiho. „Možda nekoliko skoro brakova. Ali niko me nikada nije naterao da se osećam onako kako si me ti naterala da se osećam.“
„To ne zvuči dramatično“, rekla sam. „Ne meni.“
Dugo smo sedeli tamo, kiša je tiho bubnjala o prozore. Napolju, grad je nastavljao da raste. Unutra smo jednostavno disali.
Pitao me je za moj život. Pričala sam mu o Megan, deci, braku koji nije eksplodirao, već se polako raspao. Od noćnih smena, crtanih filmova mojih unuka i kako se svet menja kada si potreban.
„Mislio sam da si sebi izgradio lep život“, rekao je.
„Jesam“, odgovorila sam. „Ne onako kako sam zamišljala, ali da.“
Osmehnuo se, a oči su mu se napravile iste male bore kao i pre.
Nismo se pretvarali da ponovo imamo dvadeset godina. Nismo razgovarali o tome šta je moglo biti. To je bilo gotovo. Važno je bilo da smo sada ovde.
Kada je došlo vreme da krenemo, nije tražio ništa. Nije me uzeo za ruku, nije se nagnuo. Nežno mi je stavio kutiju u ruku i rekao: „Hvala ti što si mi dozvolio da te vidim poslednji put.“
Klimnula sam glavom. „Hvala ti što si me pronašao.“
Na putu kući, osetila sam čudnu lakoću. Nikakvo uzbuđenje, nikakvo opijenost – samo mir. Vrata koja su uvek bila odškrinuta sada su zatvorena, ali bez bola. Kao voljena knjiga koju završiš i vratiš na policu sa osećajem zadovoljstva.
Ali to nije bio kraj.
Nedelju dana kasnije, Danijel me je pozvao, samo da se pozdravi. Razgovarali smo više od sat vremena. Sledeće nedelje me je pozvao na ručak. Posle toga, šetali smo pored jezera, pričajući o svemu i ni o čemu. Nasmejavao me je kao nekada – ne glasno, već toplo i stalno.
Nije bilo velikih gestova, ni žurbe. Samo dvoje ljudi, stariji, malo krhkiji, ali i dalje radoznali. Viđali smo se jednom nedeljno. Zatim dva puta. Ponekad smo sedeli na klupama u parku i delili uspomene, ponekad smo pričali o vestima, receptima ili koliko brzo unuci odrastaju. Upoznao je Megan. Deca su ga obožavala.
Jedne večeri, Megan je pitala: „Da li ste vas dvoje… par?“
Osmehnula sam se. „Mi smo… nešto.“
To je bilo dovoljno.
Danijel me nikada nije tražio da promenim svoj život. Jednostavno je bio tu – pouzdan, prisutan, prijateljski nastrojen. I primetila sam da se svakog jutra budim sa osmehom. Dani su postajali lakši. Nije mi smetalo da napravim dodatnu šolju kafe ujutru.
Ne znam kuda sve ovo vodi. Oboje smo živeli svoje živote. Ali jedno znam sigurno: Danijel se nije vratio da prepravi našu prošlost. Samo je želeo da znam da sam voljena. I nekako, to je učinilo da budućnost ponovo izgleda ispunjena.
Šta mislite da će se desiti sa ovim ljudima? Slobodno podelite svoje misli u komentarima na Fejsbuku.
