Zovem se Rajli. Imam 28 godina, trudna sam sedam meseci i potpuno sam. Kada sam rekla bebinom ocu da očekujem bebu, on je te noći spakovao kofere.
„Nisam spreman za ovo“, rekao je, kao da ga tražim da se popne na Mont Everest, a ne da bude otac.
Od tada, tu sam samo ja, Bin – tako zovem svog čoveka koji živi u stomaku – i moja stara, trošna Korola koja svaki put kada se upali zvuči kao da izdahne.
Novac? Tesno. Veoma tesno. Radim skraćeno radno vreme u Milerovoj apoteci u centru grada, ali plata nestaje pre nego što se osvestim. Kirija, komunalije, lekari, gorivo – uvek nešto isplivava.
Idem u prodavnicu i računam u glavi. Šta da ostavim? Jagode? Sledeće nedelje. Sok od pomorandže? Neće mi odgovarati. Ovsenu kašu umesto granole, jer duže traje.
Taj utorak je počeo ovako.
Gurao sam škripuća kolica u tržnom centru Grinfild kada sam čuo glasno brbljanje iz reda na kasi. Onakva buka koja sve tera da se okreću.
Na trećem redu na kasi stajao je starac. Izgledao je kao da ima oko sedamdeset pet godina. Nosio je flanelsku jaknu, pletenu kapu i imao je sedu kosu. U korpi je imao mleko, hleb, jaja, konzervu supe – i dve kese hrane za pse.
KOD NJEGOVIH NOGA SEDI MALI TERIJER SA CRVENOM MREŽICOM OKO VRATA SA IZVEZENIM IMENOM PIPIN.
Kod njegovih nogu sedeo je mali terijer sa crvenom MREŽICOM OKO VRATA sa izvezenim imenom Pipin.
Red se protezao sve do zamrznutog pulta. Ljudi su nestrpljivo uzdisali.
„Donesite mleko“, rekao je čovek drhtavim glasom. „Koliko to košta?“
Blagajnik je ponovo sve pregledao.
– 17,43 dolara, gospodine.
– Onda i hleb.
Iza njega, čovek je odbrusio:
– Stojimo ovde ceo dan?
Žena je takođe počela:
– Plati ili idi!
U tom trenutku, čuvar je istupio napred.
– Gospodine, ne možete uvesti psa. Ili pas ide ili vi idete.
STARAC JE ZATEZAO POZICU.
Starac je zategao povodac.
– On je jedini koga imam, šapnuo je. – Nikoga nije povredio.
– Pravila su pravila.
Čovek je pogledao u svoju korpu, pa u Pipina.
– Skini sve. Ostala je samo hrana za pse. Toliko je danas potrošio. Mora da jede.
Prodavnica je utihnula.
Nešto u meni je puklo.
Otišao sam do kase.
– Vratio sam sve na mesto.
Kasir me je pogledao.
– Izvolite?
– Mleko, hleb, jaja, supa. Da ide uz moju kupovinu.
? ŠALIŠ SE? – ČOVEK U PUFERASTOM JAKNI JE ODRASTAO.
– ŠALIŠ SE? – promrmlja čovek u pufnastom jakni.
Starac se polako okrenuo prema meni. Njegove ledenoplave oči bile su suzne.
– Gospođice, ne možete ovo da radite…
– Ne tražim dozvolu, – rekla sam i stavila ruku na stomak. – Samo pomažem.
– Ona će se porađati.
– Ima sedam meseci. I možda će nam jednog dana trebati i nečija ljubaznost.
– Bin? – upitao je.
– Još uvek radimo pod pravim imenom.
Njeni zidovi su se na trenutak srušili.
– Hvala, – šapnula je. – Pipin takođe.
MOJA KARTICA JE PRIHVATILA TRANSAKCIJU.
Moja kartica je prihvatila transakciju. Čak sam mu u torbu ubacila i grilovanu piletinu.
„Ja sam Grejem. Zovem se Grej. Ovo je Pipin.“
„Rajli i Bin.“
Dok je odlazio, prvi put posle nekoliko meseci sam osetila da možda svet nije potpuno sjeban.
Probudila sam se rano sledećeg jutra uz buku na tremu.
Mislila sam da je to komšijina mačka.
Kada sam otvorila vrata, noge su mi bile ukorenjene u zemlji.
Na ulici je bio parkiran srebrni Subaru Autbek, sa ogromnom crvenom mašnom na haubi.
PORED OTIRAČA, KUTIJA PUNA HRANE, BEBI STVARI I DŽINOVSKO PAKOVANJE PELENA.
Pored otirača, kutija puna hrane, bebinih potrepština i ogromno pakovanje pelena.
Koverta sa natpisom „RAJLI“.
Otvorila sam je drhtavim rukama.
Bilo je to pismo od Greja.
„Dragi Rajli,
Molim te, oprosti mi što sam tražio tvoju adresu. Video sam tvoju registarsku tablicu, a jedan moj prijatelj, stari policajac, mi je pomogao da te pronađem. Hteo sam da ti uzvratim ljubaznost.“
Seo sam na stepenice i nastavio da čitam.
„Moja žena, Marijeta, umrla je pre tri godine. Na svoj rođendan i prvog utorka u mesecu, oblačila bi se u civilnu odeću, išla u prodavnicu sa svojim psom i pravila se da je bez novca. Želela je da vidi da li je u ljudima ostalo ikakve dobrote.“
OČI MI SE PUNE SUZAMA.
Oči su mi se napunile suzama.
„Juče je bio Marijetin rođendan. Dokazao si joj da je u pravu.“
Pogledao sam Subaru.
„Auto je tvoj. Plaćen je. Papiri su u pregradi za rukavice. Takođe sam instalirao bazu za dečije sedište. Čeka te u Grinfildu unapred plaćen račun za godišnju zalihu namirnica i stvari za bebe.“
Jecao sam.
„Hranili ste mene i Pipina kada niste trebali. Podsetili ste me na Marijetu. Sada je moj red.“
Potpis:
„Grejem (Grej) i Pipin.“
Nisam plakala zbog auta. To je bilo zato što se prvi put posle nekoliko meseci nisam osećala nevidljivo.
SAD, SVAKI PUT KADA UĐEM U SUBARU — KOJI PREDE KAO SAN — POMISLIM NA GREJA I MARIJETU.
Sada, svaki put kada uđem u Subaru — koji prede kao san — pomislim na Greja i Marijetu.
Bin me je prošle nedelje snažno šutnuo dok smo skretali na parking prodavnice. Kunem se, možeš to da osetiš.
Grej ide tamo u kupovinu svakog prvog utorka u mesecu, uvek sa Pipinom, uvek u istoj jednostavnoj odeći. Sada maše.
Uskoro ću dobiti bebu. Dečija soba je spremna, sedište je postavljeno, potrepštine su snabdevene.
Ali najvažnije od svega
bolje: imam nade.
I jednog dana ću ispričati Binu kako je njegova majka upoznala starca i psa u crvenom šalu koji su ga naučili šta ljubav zaista znači.
„Hvala ti, Grej“, šapućem na svaki početak. „Hvala ti, Marijeta. I hvala ti, Pipine.“
