Ana je oduvek mislila da je njen pas Luna samo saputnik. Petogodišnja nemačka ovčarka, s pametnim očima i blagim karakterom, bila je uz nju svakog dana — dočekivala je posle posla, pratila u šetnji, ležala pored kreveta svake noći. Luna je delovala kao običan pas — veran i umiljat.
Ali te noći sve se promenilo.
Ana se probudila usred noći kada je osetila da je neko gura. Topao dah, ogrebotine šapom po ramenu. Otvorila je oči i videla Lunu kako nervozno trči između kreveta i vrata. Pomislila je da pas hoće napolje. A onda je osetila miris.
Tanak, oštar — dim.
Sela je i u užasu shvatila da joj je svaki udah sve teži. U hodniku se videlo narandžasto treperenje — plamen je zahvatio kuhinju i penjao se ka plafonu.
Ana je pokušala da potrči ka izlazu, ali panika i gust dim oduzeli su joj orijentaciju. Vidljivost je bila gotovo nikakva, vrata su nestala u mraku. Počela je da kašlje, izgubila ravnotežu i pala na pod.
I tada je Luna uradila nešto što Ana nikada neće zaboraviti.
Pas se vratio, uhvatio Anu za rukav pidžame i počeo da je vuče. U prvi mah Ana je pomislila da je Luna u panici. Ali ona se zaustavila, sačekala da se Ana podigne — pa ponovo povukla napred.
Ana, slaba od dima, jedva je mogla da stoji, ali Luna nije odustajala. Kad god bi se izgubile u oblaku vatre i dima, pas je pronalazio put. Uši su joj bile spuštene, rep podvučen, ali u očima joj je gorela odlučnost — znala je kuda vodi.
Stigle su do ulaznih vrata. Luna se postavila ispred njih, šapama grebala po kvaki, sve dok Ana, skupeći poslednju snagu, nije okrenula bravu. Udar hladnog vazduha obavio ih je kao spasenje.
Ispale su napolje, a tek tada je Ana čula vriske komšija i sirene. Kuća je gorela kao baklja.
Kad su vatrogasci ugasili požar, Ana je sedela na zemlji, drhteći, dok je Luna ležala pored nje s glavom u njenom krilu. Krzno joj je bilo sprženo, šape opečene, ali pas je ćutao — disao je teško, ali spokojno.
— Ona me izvukla — ponavljala je Ana svima koji su dolazili. — Znala je kuda treba ići.
Veterinar je rekao da Luna ima opekotine, ali da će preživeti. Ana nije odlazila od nje ni na trenutak, svesna da joj duguje život.
Nekoliko dana kasnije inspektori su završili istragu. Požar je počeo u kuhinji zbog neispravne instalacije. Ali dodali su i detalj koji je Anu ostavio bez reči.
— Da vas pas nije izveo pravo do vrata, ne biste uspeli da izađete — rekao je jedan od vatrogasaca. — Zanimljivo je i to što smo pronašli: odmah kod izlaza pao je stolac i blokirao prolaz. Pas ga je, izgleda, pomerio — pronašli smo otiske šapa na tkanini.
Ana je zanemela. Setila se kako je Luna trčala napred-nazad dok se ona borila s dimom. Pas nije samo pronašao put — već ga je i oslobodio.
Tada je Ana shvatila: Luna nikada nije bila „samo saputnik“. Te noći postala je njen anđeo čuvar.
Ta priča postala je podsećanje za Anu — i za sve koji su je čuli: ponekad najveći heroji žive pored nas, imaju četiri šape i srce veće od čovekovog.
