Uveče je u velikom stambenom kompleksu iznenada nestala struja. Svetla su se pogasila u svim ulazima, liftovi su stali, a ljudi su u panici istrčavali na stepeništa. Posle nekoliko minuta pozvani su spasioci — u jednom od liftova su, navodno, ostali zaglavljeni ljudi.
Ekipa je stigla brzo: baterijske lampe, alat, teške rukavice. Ogradili su ulaz. Ispod su se čuli glasovi — neko je lupao, neko dozivao upomoć. Komšije su se okupile oko okna, napeto osluškujući. „Tamo su deca! Čujem kako plaču!“ — vikala je jedna žena.
Metalna vrata su bila čvrsto zaglavljena. Spasioci su radili uigrano: jedan je držao svetlo, drugi je polugom otvarao razmak, treći pripremao uže. Konačno su uspeli da odškrinu vrata — iznutra je dunuo vlažan, težak miris, kao iz podruma. Glasovi su utihnuli.
Jedan od spasilaca je viknuo:
— Hej! Došli smo da vam pomognemo!
Odgovor je bila — tišina. Samo slabo šuštanje, kao grebanje. Vrata su otvorili još malo, i u snopu svetla ukazala se tamna senka. Svi su se ukočili.
Ispostavilo se — unutra nisu bili ljudi. U uglu kabine, sklupčani u gomilicu, sedeli su… štenad. Šest sićušnih, prašnjavih i zapetljanih u paučinu, tresli su se i cvileli, ali su bili živi.
Mnoštvo je zapanjeno uzdahnulo. Žena koja je tvrdila da čuje „dečji plač“ rasplakala se — nije pogrešila, samo to nisu bila deca, već psići.
Ali glavno pitanje je ostalo bez odgovora: kako su uopšte dospeli tamo? Lift je bio zaglavljen između spratova, vrata zatvorena iznutra, a niko u zgradi nije znao za štenad.
Spasioci su ih pažljivo izneli, umotane u ćebad. Štenad su odmah počela da se meškolje i pružaju prema svetlu, kao da su razumela da su spasena u poslednjem trenutku.
Nekoliko dana kasnije sve se razjasnilo: žena s poslednjeg sprata krišom je držala psa koji se oštenio u ostavi. Uplašivši se prijava komšija, sakrila je male u lift, planirajući „da ih kasnije uzme“. Zbog nestanka struje, kabina se zaustavila — i zatvorila ih unutra.
Priča se brzo proširila po kraju. Neki su osuđivali vlasnicu, drugi su se radovali što su psići preživeli. Ali svi su se slagali u jednom: spasioci koji su pošli da izbave „ljude iz lifta“, na kraju su spasli čitavo malo jato — i to nije bilo ništa manje važno.
Od tada ih opet viđaju ispred zgrade: štenad trčkaraju po dvorištu, a komšije se smeju i kažu — „našu zgradu sada čuva tim liftovskih pasa“. 🐶
