Jutro je počelo mirno.
Sunce se dizalo iznad brežuljaka, razlivajući se po travi zlatnim odsjajem.
Vazduh je mirisao na seno i vlažnu zemlju, a s jezera je dolazio blagi povetarac.
Izašao je u dvorište, kao i uvek — u staroj košulji, s šoljom vrućeg čaja,
i pozvao kozu:
— Hajde, Belka, idemo?
Koza je izašla iz štale, zatresla glavom, zvončić je zazvonio.
Uvek je išla za njim — mirno, dostojanstveno, kao da razume svaku reč.
Pomilovao ju je po vratu i nasmejao se:
— Pametna si ti, iako si tvrdoglava.
Voćnjak iza kuće bio je obavijen blagom maglom.
Grane starog jabukovog stabla savijale su se pod težinom plodova.
Prišao je da namesti merdevine,
a onda primetio da se Belka ukipila.
Uši podignute, pogled uprt u krošnju.
Nije stigao da shvati.
Koza je iznenada jurnula i snažno ga udarila u bok.
Posrnuo je, napravio korak unazad —
i u tom trenutku drvo je puklo.
Zvuk je bio kratak, kao pucanj.
Stablo se prelomilo, grane popadale, lišće i jabuke razletele se po travi.
On je ležao, držeći se za grudi, srce mu je tuklo kao ludo.
Belka je stajala pored, disala teško i gledala ga pravo u oči.
Pomilovao ju je po glavi, još u neverici.
— Ti… ti si znala, zar ne?
Koza je trepnula i dotakla njuškom njegov dlan, kao da kaže: „Sad je sve u redu.“
Mirisalo je na sok, zgnječene jabuke i život.
Blagi vetar pomerao je lišće, sunce se igralo po njenoj dlaci.
Sedeo je i mislio — čudno je kako ponekad spasenje dolazi s kopitima i mirisom trave.
Od tada nikad više nije povisio glas na Belku.
I svaki put kad bi čuo njen zvončić,
u njemu bi odjeknuo onaj jutarnji tresak —
i zahvalnost koju reči ne mogu da opišu.
