Nikada nisam mislila da ću ponovo biti nevesta sa 65 godina.
Barem ne nakon što sam sahranila čoveka sa kojim sam mislila da ću ostariti.
Pre deset godina, stajala sam pored Polovog kreveta, držeći ga za ruku, osećajući kako mu otkucaji srca slabe pod vrhovima mojih prstiju dok konačno nije potpuno stao. Proveli smo 30 godina zajedno – 30 godina ispunjenih smehom, povremenim svađama i večerima kada se večera ohladila jer nismo mogli da prestanemo da razgovaramo.
Kada je umro, kuća nije samo utihnula – srušila se sama u sebe.
I ja sam se srušila sa njom.
Nisam dugo nosila crno, ali nikada se zaista nisam otresla tuge. Umesto toga, gurnula sam je iza baštenske kapije, ispod kuhinjskog radija, u poslednju klupu crkve. Čuvala sam unuke, upisivala se na vežbe hora i isecala recepte za supe iz časopisa – recepte koje nikada nisam kuvala. Ljudi su govorili da sam jaka jer sam istrajala.
Ali u stvarnosti, samo sam stajala mirno.
A onda se pojavio Henri.
SASTALI SMO SE U KLUBU KNJIGA — BAŠ … „Još su topli.“
Bili su ukusni, savršeno mekani.
HENRI SE SETIO KAKO PIJEM ČAJ: JEDAN ŠEĆER, BEZ MLEKA.
Henri se sećao kako pijem čaj: jedan šećer, bez mleka. Čak se ni moja ćerka Ana toga nikada nije sećala.
Sa njim nije bilo pritiska. Nisam se pretvarala da sam mlađa. Nisam glumila. Nisam pokušavala da izgledam zanimljivija nego što jesam. Postojala je samo ta tiha udobnost da me vide i čuju.
Ubrzo su usledili nedeljni ručkovi posle crkve i šetnje koje su se pretvarale u izlaske na sladoled. Henri bi mi ubacivao male rukopisne poruke u poštansko sanduče – šale ili citate iz knjiga koje smo čitali.
Sve je delovalo lako, i upravo je to činilo tako dezorijentišućim.
Nisam izlazila sa nekim decenijama. I verujte mi, osećala sam se zarđalo, nesigurno i neraspoloženo.
Jedne večeri, posle večere, sedeli smo zajedno na mojoj ljuljašci na tremu. Sunce je zalazilo, a on je pričao o svojoj pokojnoj ženi – kako je pevušila sebi u bradu dok je kuvala. Pogledala sam u ruke i osetila kako mi se poznata tuga penje uz kičmu.
„Da li ti je i ovo čudno, Henri?“ tiho sam upitala. „Ponovo počinjemo u ovoj fazi naših života.“
NIJE ODMAH ODGOVORIO.
Nije odmah odgovorio. Umesto toga, pružio je ruku i prvi put me uhvatio za ruku.
Kasnije te nedelje, pokrenula sam to pitanje sa Anom dok smo prali sudove u mojoj kuhinji.
„Misliš li da sam glupa, dušo?“ upitala sam. „Mislim… pokušavam ponovo?“
Moja ćerka je osušila ruke i pogledala me kao da pažljivo bira reči.
„Nimalo“, rekla je. „Godinama si sve ostale stavljao na prvo mesto. Tatu. Mene. Moju decu… Ali ko se brinuo o tebi?“
Nisam imala odgovor.
„Zaslužuješ radost, mama“, rekla je, stavljajući svoju još uvek vlažnu ruku na moju. „Zaslužuješ da se ponovo smeješ, da ponovo imaš večeri za sastanke, da ponovo budeš obožavana. Ljubav nema rok trajanja. Zato… želim da to izabereš. Izaberi sebe. I uživaj u životu koji je pred tobom.“
Njene reči su mi dugo ostale u sećanju.
A ONDA, JEDNOG TIHOG POPODNEVA, HENRI ME JE ZAPROSIO DA SE UDAM ZA NJEGA.
A onda, jednog tihog popodneva, Henri me je zaprosio. Sedeli smo na ćebetu ispod starog hrasta pored jezera.
„Oboje smo toliko izgubili“, rekao je Henri, gledajući me. „Možda je vreme da ponovo počnemo da pobeđujemo. Zajedno, Marlen. Šta kažeš?“
Rekla sam da.
Odlučili smo se za malo venčanje. Ništa veliko, samo romantično i intimno, sa porodicom i nekoliko bliskih prijatelja. Zamišljala sam tihu muziku u bašti i taj divlji osećaj.
Cveće koje mi je Henri uvek donosio iz svoje bašte.
Ali čak i sa svom ovom jednostavnošću, želela sam haljinu. Nisam želela kremasto odelo za pantalone. Ne jednostavnu nedeljnu haljinu. I svakako ništa sa natpisom „majka mlade“ u prigušenoj sivoj boji, po mogućstvu sa odgovarajućim cipelama.
Želela sam venčanicu.
Želela sam nešto sa čipkom – ili možda mekim šifonom. Nešto elegantno, ali ne i drečavo. Haljinu koja me ne bi učinila mlađom, ali… blistavom. Blistavom na način na koji sam zamišljala Henrijev izraz lica kada sam mu prišla – onaj osmeh koji je uvek imao kada bih ga iznenadila limun pločicama ili nosila šal koji mi je kupio.
Dakle, jednog vedrog utorka ujutru, otišla sam u butik o kome sam čitala na internetu. Pet zvezdica, sjajne kritike i mnoštvo fotografija srećnih mlada u lepršavim haljinama boje slonovače.
Unutra je bilo tiho i nežno, romantično u svakom detalju.
Unutra je bilo tiho i nežno, romantično u svakom detalju. Negde je svirala tiha muzika klavira, a osećao se i blagi miris božura. Haljine su visile poput oblaka na srebrnim vešalicama. Na trenutak sam osetila to trnce iščekivanja.
Iza pulta su stajale dve mlade konsultantkinje. Jedna je bila visoka, sa tamnim loknama i upadljivim jagodicama. Na njenoj etiketi je pisalo Džena. Druga je bila plavuša, sitna, sa sjajnim sjajem za usne i neverovatno dugim noktima. Na njenoj etiketi je pisalo Kajla.
Prišla sam im, osmehnula se i podesila kaiš svoje torbice. Ne znam zašto, ali osećaj stida me je obuzeo, kao da ću učiniti nešto zabranjeno.
„Dobro jutro“, rekla sam, pokušavajući da sakrijem nervozu u glasu. „Želela bih da isprobam nekoliko venčanica.“
Obe su me pogledale, i primetila sam tačan trenutak kada su im se izrazi lica promenili.
„Zdravo“, rekla je Džena oprezno. „Da li kupujete za svoju ćerku?“
„Ili za svoju unuku?“ dodala je Kajla, pregledajući svoje nokte.
„Ne“, rekla sam, zadržavajući osmeh iako mi se celo telo napelo. „Kupujem za sebe.“
TO JE NATERALO KAJLU PEPER.
To je nateralo Kajlu da se razveseli.
Čekaj… Ti si mlada? upita Džena, podižući obrve.
„Jesam“, rekla sam.
Ćutale su delić sekunde. Onda se Kajla kratko nasmejala i pogledala Dženu. Pravila sam se da ne primećujem. Nisam bila tamo da dobijem njihovo odobrenje.
Bila sam tamo zbog haljine.
„Vau“, kikotala se Kajla, stisnuvši usne kao da se bori da se ne smeje. „To je… hrabro od tebe.“
„Tražim nešto jednostavno“, rekla sam, blago podižući bradu. „Možda čipku, ili nešto mekano i lepršavo.“
„MOGLI BISMO VAM POKAZALI NAŠE… UDOBNIJE STILOVE“, rekla je Džena, prekrštenih ruku.
„Mogli bismo da vam pokažemo naše… udobnije stilove“, rekla je Džena prekrštenih ruku. „Imamo neke šire krojeve iz prošle sezone koji su generalno laskaviji za… zrelije neveste.“
Zrele.
Obično čujem tu reč u reklamama za vitamine ili na aplikacijama za upoznavanje sa filterima za godine. Reč koju koristite kada ne želite da kažete stara.
Kajla se nagnula ka Dženi i šapnula iza njene ruke, ali dovoljno glasno da je čujem:
„Možda bi trebalo da pogledamo odeljak ‘Baka neveste’.“
Obe su se glasno nasmejale, a ja sam osetila kako mi krv juri u uši.
„Nadala sam se da ću videti katalog“, rekla sam tiše. Osetila sam kako mi glas puca. „A onda možda prošetati kroz prolaze.“
Džena je teatralno uzdahnula i otvorila sjajnu fasciklu.
„VEĆINA OVIH JE USKLAĐENA“, REKALA JE.
„Većina je usklađena“, rekla je. „Ali molim vas. Samo pogledajte.“
Polako sam listala stranice, trudeći se da ne pokažem da mi ruke drhte. Pogled mi je pao na haljinu sa mekim, šiljatim rukavima i nežnom A-krojem. Boja slonovače, nežna, bez preterivanja.
Mogla sam da vidim sebe u njoj – kako stojim pred našim malim oltarom, Henrijeve oči su se zasvetlele kada me je video.
„Ovu“, rekla sam, kucnuvši po fotografiji. „Želela bih da je isprobam.“
„Ima kroj sirena“, rekla je Kajla, prasnuvši u smeh. „Zaista je uska. Ne… baš laska oblinama ili… opuštenim… delovima.“
Napravila je nejasan gest prema svom struku i uputila mi taj osmeh koji nije bio pravi osmeh.
„Još uvek želim da je isprobam“, rekla sam, sada čvršćim glasom.
DŽENA JE BEZ REČI NESTALA U ZADNJU SOBU.
Džena je bez reči nestala u zadnju sobu. Stajala sam tamo, u tišini koju je ostavila za sobom, trudeći se da ne gledam u ogledala koja su se nalazila pored butika.
Vratila se, držeći haljinu u jednoj ruci kao da je
Dosadan predmet.
„Molim te“, rekla je, skoro puštajući ga da visi. „Samo pokušaj da ga ne oštetiš.“
Pažljivo sam ga uzela i ušla u garderobu. Svetlost je bila hladna i neumoljiva, bacajući blede senke na moju kožu. Držala sam haljinu u sebi trenutak pre nego što sam je prebacila preko glave.
Dok sam nameštala gornji deo haljine, skoro sam mogla da čujem Polov glas u glavi kako me zadirkuje da li ću zaplakati. I zamišljala sam Henrijeve ruke kako mi ujutru poravnavaju šal, i taj pogled koji je uvek imao – pogled koji je govorio: Vidim te, Marlen.
Rajsferšlus se nakratko zakačio, ali sam uspela da ga zakopčam. Pogledala sam se u ogledalo i nisam bila sigurna da li mi se sviđa ono što vidim. Nije bilo savršeno, ali nešto u vezi sa tim me je nateralo da zastanem.
Videla sam verziju sebe koju nisam tako direktno srela godinama. Da, bila je starija. Da, bila je nežnija na nekim mestima. Ali je izgledala puna nade.
Izgledala je kao neko ko još uvek želi da bude izabran.
NOVO SAM OPET ČULA TE DEVOJKE.
Onda sam ponovo čula te devojke. Njihovo kikotanje, njihove komentare.
„Misliš li da je to stvarno nosila?“ upitala je Kejla, jedva uspevajući da sakrije svoju zabavu. „Misliš li da joj uopšte stoji?“
„Ko zna“, odgovorila je Džena. „Možda želi da započne novi trend. Modu za starije.“
Ponovo su se smejale, i ovog puta je dublje bolelo.
Ali nisam plakala. Ponovo sam se pogledala, zagladila šiljate rukave i malo se ispravila.
Nisu htele da mi oduzmu ovaj trenutak.
Drhtavo sam udahnula i otvorila vrata garderobe. U početku me nisu primetile.
„Oh, jadna stvarčica“, rekla je Kejla, pogledavši u mom pravcu. „Ona stvarno misli da može ovo da izvede? Pa dobro. Barem nas je danas nasmejala.“
„Naravno! Nadam se da će izaći. To je kao kada tvoja baka pokušava da obuče balsku haljinu za maturu“, rekla je Džena smejući se.
A onda – videla sam kako joj osmeh nestaje u trenutku.
Namrštila sam se, nesigurna da li sam umislila ono što sam videla na ulazu. Ali tu je bila: Ana, moja ćerka, stoji visoko u svom tamnoplavom kaputu. Njene potpetice su tiho kucale po pločicama dok se približavala.
Ruke su joj bile prekrštene. Njeno lice je bilo nečitljivo – osim očiju, koje su gorele, bile su oštre i nepokretne.
Ana se jednom nakašljala. Namerno.
Džena i Kajla su pratile njen pogled, njihovi poluformirani osmesi su se raspadali kada su sreli Anin pogled.
„Vas dve ste se lepo provele, zar ne?“ upitala je Ana.
„Ja – samo smo želele -“ počela je Kajla, iznenada nesigurna. „Kako možemo da vam pomognemo?“
„Šta ste samo želele?“ upitala je Ana. „Da ismeje moju majku što se usudila da isproba venčanicu?“
Ana je bila sa mnom sve vreme — sedela je u kolima samo da završi razgovor sa potencijalnim klijentima. Bila sam previše nervozna da bih čekala pored nje, pa sam ušla sama, nadajući se da će me ćerka uskoro videti u nečemu što volim.
Džena je otvorila usta, ali nijedan zvuk nije izašao.
„Moja majka je sahranila muža posle 30 godina braka“, nastavila je Ana, glasom punim emocija. „A sada je pronašla hrabrost da ponovo voli. Zaslužuje ovaj trenutak. Zaslužuje radost. A vas dve — mlade žene koje bi trebalo da poznaju empatiju i saosećanje, koje su predodređene da učine da se žene osećaju lepo — odlučile ste da je ponizite.“
„Nisam htela da—“ pokušala je Džena.
„Čula sam sve“, rekla je Ana. „Želela sam da dam majci trenutak da sve to sama obradi pre nego što uđem. I sve što sam čula bile su dve odrasle, zle devojke koje se užasno ponašaju.“
Ženski glas se začuo iz zadnjeg dela prodavnice:
„Je li sve u redu? Oh, mnogo mi je žao! Razgovarala sam telefonom sa našim dobavljačima. Da li su devojke već ponudile vama dvema damama šampanjac?“
Žena u bordo bluzi je istupila napred. Na njenoj etiketi je pisalo Deniz. Gledala je čas na čas, čas na nas.
„Ne, ništa nije u redu“, rekla je Ana, okrećući se ka njoj. „Ali moglo bi biti — ako znate šta su vaši zaposleni upravo rekli mojoj majci.“
Sela sam u jednu od elegantnih stolica dok je Ana ispričala Deniz celu priču.
Denizine oči su se sužavale što je duže slušala. Kada je Ana završila, Deniz se uspravila.
„Džena. Kajla“, rekla je. „Spakujte svoje stvari. Završili ste ovde.“
„Šale se“, izletelo je Džena, otvorenih usta od šoka.
„Ne šalim se“, rekla je Deniz. „Sada. Idite.“
Nijedna od njih nije rekla ništa više. Okrenule su se, zgrabile torbe i otišle.
Onda se Deniz okrenula ka meni, lice joj se omekšalo.
„Žao mi je“, rekla je tiho. Stidim se njenog ponašanja.
I još me je više sramota što su govorili u ime ove prodavnice.“
Na trenutak nisam mogla ništa da kažem. Samo sam klimnula glavom, grlo mi se steglo.
Ana je sela pored mene i uhvatila me za ruku. Njeni prsti su se stegli oko mojih, baš kao što su to činili kada je bila mala i nikada nije želela da me pusti.
Deniz je pogledala haljinu.
„Mogu li?“ upitala je nežno.
Ponovo sam klimnula glavom, ne verujući svom glasu.
Napravila je korak unazad i pogledala me. Njene oči me nisu skenirale kao da ispituju kroj i tkaninu. Osećala sam se kao da me vidi – celu mene.
„Ova haljina ti prelepo stoji“, rekla je. „Kreće se sa tobom. Čipka, silueta – kao da je napravljena za tebe. Imam samo jedan predlog.“
Trepnula sam da bih suzbila suze.
„Neka ti kosa bude veoma jednostavna“, rekla je Deniz. „Ovo ti daje bezvremenski izgled. A sada dozvoli da ti se iskupim. Ova haljina? Tvoja je. Poklon — za ono kroz šta si prošla i za dostojanstvo koje si danas pokazala.“
„Oh, ne mogu ovo nikako da prihvatim…“ šapnula sam.
„Možeš“, rekla je sa ljubaznošću kojoj nije bilo potrebno ubeđivanje. „Mnogo bi mi značilo kada bi to učinila.“
„Da, možeš“, rekla je sa ljubaznošću koja nije zahtevala ubeđivanje. „Tako se postupa sa nevestom“, rekla je Ana.
Nasmejala sam se, veoma tiho, i gledala ih – moju ćerku, ponosnu i neustrašivu, i ovu ženu koja mi je vratila nešto što nisam ni znala da sam izgubila.
Tri nedelje kasnije, šetala sam baštenskom stazom obrubljenom divljim cvećem, rani prolećni vazduh šuštao je kroz lišće.
Stolice su bile pune lica koja sam volela, a moji unuci su rasipali latice iz svojih malih korpica.
Na kraju staze, Henri je čekao ispod drvenog luka obavijenog bršljanom. Oči su mu zasijale kada me je video.
Nosila sam haljinu koju mi je Deniz poklonila.
Kada sam stigla do njega, uzeo me je za ruke i osmehnuo se.
„Sijaš, Marlen“, rekao je.
I prvi put posle veoma dugo vremena, poverovala sam u to. Nisam se osećala kao žena koja se samo pretvara da je nevesta.
Ja sam bila jedna od njih.
