Desilo se to u rano veče, kad se sunce već spuštalo i topla svetlost razlivala po vodi kao da je neko prosuo tečno zlato.
Reka je tekla mirno, lenjo, odražavala oblake, a u vazduhu se osećao miris mokre trave i mlade vrbe.
Hodala sam uz obalu sa fotoaparatom — želela sam da uhvatim poslednje zrake dana.
Odjednom sam čula pljusak. Oštar, stran — kao da je neko pao u vodu.
Okrenula sam glavu — i srce mi je potonulo.
Na sredini reke, u mutnoj vodi, belila se haljina. Prava venčanica — duga, teška, čipkana.
A pored nje — konj. Velik, dorat, s mokrom grivom, kao da je iskočio iz sna.
Stajao je do grudi u vodi i naginjao se ka ženi. Haljina se zaplitala u tok, ruke su joj hvatale prazninu.
Još trenutak — i reka bi je odnela. Ali konj je zakoračio dublje. Naglo, kao da je odlučio umesto oboje.
Nisam znala odakle se pojavio. Na obali nikog. Samo zvuk — dah, pljuskanje, napetost.
Konj je zaronio pod njeno rame, gurnuo je njuškom, i ona, drhteći, uhvatila se za grivu.
Sve je trajalo nekoliko sekundi. A onda su izašli. Polako, kao iz nekog drugog života.
Voda je curila niz haljinu, sunce se spuštalo, i činilo se da je vreme stalo.
Žena je stajala nepomično. Mokra čipka lepila se za njenu kožu, a konj je disao pored nje, dodirujući joj rame.
Gledali su se, kao da su već sve rekli — bez reči.
Posle nekoliko minuta stigli su ljudi. Neko je vikao, neko plakao.
Ali ona je i dalje držala grivu, kao da se drži za sidro.
Kasnije sam saznala: venčanja nije bilo. Mladoženja nije došao.
Samo je došla do reke — u haljini u kojoj je trebalo da kaže „da“.
Možda je želela da reka odnese sve.
Ali umesto toga, došao je konj. Ne zna se čiji, ni odakle.
Nikada nisu pronašli vlasnika.
Od tada često mislim: možda čuda jednostavno biraju trenutak.
Kad čovek već sve pusti — i neko ga iznenada vrati u život.
