Jutro je počelo kao i svako drugo.
Stanari zgrade broj 14 izlazili su na posao, neki su šetali pse, neki žurili u školu.
Ali kod vrata na prvom spratu stajala je mala kartonska kutija.
Isprva su pomislili — neko je zaboravio stvari ili ostavio đubre.
Sve dok se iznutra nije čulo tiho “mjau”.
Unutra je ležao sivi zavežljaj sa plavim očima — maleno mače, jedva na nogama.
Pored njega — parče tkanine, flašica sa toplim mlekom i cedulja:
“On ne može biti sam. Oprostite.”
Komšije su se okupile u hodniku.
Neko je predložio da ga odnesu u azil, neko da postave oglas.
Ali javila se žena sa četvrtog sprata, Marta:
— Neka bude kod mene dok ne saznamo čije je, — rekla je, nežno ga mazeći.
Mače je bilo pitomo, ali je neprestano sedelo kod vrata.
Svakog jutra mjaukalo je, kao da nekoga doziva.
Nekoliko dana kasnije u zgradu je ušla starija žena sa fotografijom u ruci.
— Izvinite, — upitala je tiho, — da li ste možda videli mače… sa belom tačkom na šapici?
To je bila majka devojke koja je nekada živela u toj zgradi.
Njena ćerka je umrla posle teške bolesti — i ostavila za sobom mače.
Žena je priznala da nije mogla da ga zadrži kod kuće — “previše boli”.
Samo ga je ostavila tamo gde joj je ćerka živela, misleći da će mu tu biti poznato.
Kada je videla da su ga komšije prihvatile i brinu o njemu — zaplakala je.
— Znači, nije sam, — šapnula je, gladeći ga po glavi.
Od tada mače živi kod Marte.
A na vratima ulaza stoji novi natpis:
“Ako vam je teško — dođite. Imamo kafu, topli tepih i mačku koja zna da leči.” ☕🐾
