Lift u starom tržnom centru radio je, kao i cela zgrada — na poslednjem dahu.
Malter je otpadao sa plafona, svetla su treperila, a iz zvučnika se čulo šuštanje starog radija.
Niko više nije obraćao pažnju.
Ana je pritisnula dugme na petom spratu i naslonila se na zid.
Posle napornog dana želela je samo da ode kući.
U dnu se čuo tresak — metal je zaškripao, ali su se vrata ipak otvorila.
Iz lifta je izašao muškarac — visok, u kaputu, sa torbom preko ramena.
Mehanički se nasmešio i pridržao vrata:
— Izvolite.
Ana je zakoračila napred — i sve se dogodilo u istom trenutku.
Sa plafona je odjeknuo jak prasak, beton je zastenjao, vazduh se zatresao.
Muškarac je potrčao ka njoj, zgrabio je za ramena i snažno gurnuo u stranu.
Samo sekund kasnije — lift je propao.
Zvuk metala, prašina, odjek.
Uspeo je.
Oboje su ležali na podu, tresući se od šoka.
Ana nije mogla da izgovori ni reč.
Muškarac se pridigao, pomogao joj da ustane, pogled mu je bio umoran, ali miran.
— Sve je u redu, — rekao je tiho.
Izvadio je maramicu iz džepa i pružio joj je.
Na tkanini su bile osušene kapljice boje.
Ana ih je prepoznala — iste one sa njenog starog stepeništa.
— Poznajemo li se? — pitala je.
Blago se nasmešio.
— Nekada… Popravljao sam vam vrata.
Htela je da odgovori, ali on je već odlazio.
Kasnije, kad su stigli spasioci i policija, snimak sa nadzorne kamere pojavio se u vestima.
Na njemu — trenutak kada muškarac gura ženu iz zone pada.
Zatim — oblak prašine i mrak.
Nikada nisu saznali ko je bio.
Na mestu događaja nisu našli dokumenta.
Samo maramicu sa bojom — pažljivo složenu kraj zida, tamo gde je stajao.
