Oluja je stigla iznenada. Letnji dan, vrućina, vazduh težak od vlage — i odjednom mrak. Vetar je podigao takvu silu da su se drveća savijala kao trave. Devojčica je istrčala u dvorište, jer je čula vriske i preplašeno rzanje.
Njena kobila — ona ista s kojom se nije razdvajala tri godine — stajala je kraj stare štale, u panici vukla uzde. Grom je tresao nebo, kiša joj je udarala u lice. Zvala ju je po imenu, pokušavala da joj priđe uprkos munjama koje su podrhtavale zemlju.
Kamera na ulazu u farmu zabeležila je svaki trenutak.
Devojčica u jarko žutom mantilu prilazi konju, hvata povodac, mazi ga po njušci, šapuće nešto da ga umiri.
Životinja teško diše, para izlazi iz nozdrva, oči joj pune straha.
Štala iza njih škripi pod vetrom. Kamera beleži kako se daske na krovu podižu, a jedna greda već puca. Ali devojčica to ne vidi — misli samo da konja uvede unutra.
I onda — trenutak.
Konj naglo napravi korak napred i grudima je gurne napolje. Ona pada u blato, gleda ga zbunjeno.
— Šta to radiš?! — vikne.
Sledi bljesak.
Munja udara pravo u krov štale.
Svetlost obasjava kadar, vetar diže dim i prašinu, i za sekund — sve se ruši.
Kada se prašina slegla, kamera pokazuje da štale više nema. Konj stoji među ostacima, noge mu drhte, griva izgorela po ivicama, ali je živ.
Nekoliko minuta kasnije stižu roditelji i spasioci. Devojčica trči ka njemu, grli ga, plače, lice pritisnuto uz njegov vrat.
Na snimku se čuju njene reči:
— Spasla me… znala je…
Kasnije su stručnjaci objasnili: životinja je osetila udar munje delić sekunde pre nego što se desio. Instinkt ju je naterao da gurne devojčicu na sigurno mesto.
Ali svi koji su videli snimak tvrde — to nije bio samo instinkt.
Na videu se vidi da konj ne mrda dok devojčicu ne podignu sa zemlje, i tek tada napravi korak unazad i klekne.
Mesec dana kasnije porodica je obnovila štalu.
Iznad vrata postavili su tablicu s natpisom:
„Osetila je oluju pre neba.“
I svakog jutra, kad devojčica priđe novoj štali, konj tiho rzaje — kao da podseća: spašen život nije dug, već dar.
