Sveća je stajala na polici — gusto ćilibarsko staklo, zlatni poklopac, uredna etiketa s natpisom Topla smokva i kedrovina. Kupila sam je u maloj radnji na uglu, u koju sam svratila samo da pobegnem od vetra i kiše. Prodavačica — devojka s pegicama i umornim glasom — rekla je:
— Uzmite ovu. Ona učini da kuća bude topla, čak i ako ste u njoj sami.
Nasmejala sam se, klimnula i nisam objasnila da je to upravo ono što sam i želela — da stvorim toplinu tamo gde je odavno nema.
Uveče se sve složilo kako treba: muzika, tihi pljusak iza prozora, čaša vina, miris mokrih ulica, mačka na prozorskoj dasci. Upalila sam sveću; plamen je nežno zadrhtao, kao da je udahnuo život. Vazduh se zgusnuo, postao sladunjav — smokva, drvo, malo dima.
Pustila sam stari plejlst, onaj koji smo nekad slušale Ema i ja u studentskom stanu. Tada smo imale dušek na podu, čaj u teglama i uverenje da sve tek počinje.
Ema je pozvala baš dok sam slikala sveću.
— Kako si, Mia? — pitala je.
— Danas sam rešila da zaslužim malo mira — kupila sam sveću. Za atmosferu.
— Sveće su opasna stvar, — nasmejala se. — Sećaš li se kad nam se mačka zapalila?
— Ne podsećaj me, — uzdahnula sam. — I dalje me strah da upalim šibicu.
Pričale smo o sitnicama — o poslu, o muškarcima, o tome kako je jesen opet došla prebrzo. Otišla sam u kuhinju po ćebe, ostavivši sveću na prozoru. Mačka je lenjo posmatrala plamen, povremeno mrdajući repom.
Kad sam se vratila, Ema je pričala o nekom sastanku. Uvila sam se u ćebe i tada primetila da svetlost čudno titra.
— Sačekaj malo, — rekla sam i okrenula glavu.
Plamen je već dodirivao zavesu. Rasplamsavao se, kao da mu neko dahće u leđa. Bacila sam jastuk, prosula vino, mačka je nestala ispod kreveta. Sve je trajalo nekoliko sekundi — bljesak, dim, lupa srca u ušima.
Zatim — tišina. Soba je mirisala na gar i smokve. Stajala sam nasred nje, s jastukom u rukama i mrljama vina po podu, i odjednom počela da se smejem.
Telefon je i dalje bio na vezi.
— Mia, šta se dešava?! — viknula je Ema.
— Atmosfera, — rekla sam kroz smeh. — Samo sam… stvorila previše ugođaja.
Smejale smo se obe, iako je soba izgledala kao bojište. Prišla sam prozoru da ugasim sveću. Plamen je goreo mirno, staloženo, kao da ništa nije bilo. Podigla sam teglu i na dnu, u slabom svetlu, ugledala sitan natpis:
„Za one kojima treba malo haosa da bi osetili da su živi.“
Zastala sam.
Te rečenice sigurno nije bilo kad sam je kupila.
Uz lagani izdah pogledala sam u zlatni plamen.
— Pa dobro, — šapnula sam, — izgleda da stvarno znaš kako se pravi atmosfera
