Jutro je mirisalo na kafu i geranijum. Greta je stajala na balkonu, zalivala cveće i tiho mrmljala — kao da razgovara sa listovima. Sunce joj je padalo na ramena zlatnim sjajem, a unuk, koji je svratio na minut, zastao je na vratima.
— Bako, stani! — rekao je, vadeći telefon. — Ne miči se, baš tako.
Ona uzdahnu. — Opet te tvoje slike. Izgledam kao umorni kaktus.
— Ne, izgledaš kao legenda, — nasmejao se i pritisnuo dugme.
Objavio je fotografiju na mreži — samo sliku: žena u šeširu, meka svetlost, miran izraz.
Opis: „Moja baka. Jednostavno prelepa.“
Za nekoliko dana objava se proširila internetom.
Ljudi su pisali: „Neverovatno“, „Eto prave lepote“, „Ko je ona?“
A onda je zazvonio telefon — modna agencija. Prava. Sa studiom, šminkerima i ugovorima.
Greta je mislila da je šala.
— Manekenka? U osamdesetoj? — nasmejala se. — Možda za reklamu za zdrav razum.
Ali unuk je insistirao.
— Hajde, bako, probaj. Uvek kažeš da ne treba gubiti smisao za humor.
Nedelju dana kasnije stajala je u belom studiju.
Na njoj ista haljina, isti šešir.
Mladi fotograf, s minđušom i umornim pogledom, rekao je:
— Samo budite svoji.
I ona je bila. Bez poze, bez straha, sa onim dostojanstvom koje se ne prodaje.
Kada se slika pojavila u časopisu, redakcija je želela intervju.
Poslali su mladu novinarku s laptopom i brzim prstima.
— Gospođo Greta, nikada ranije niste pozirali?
Ona se nasmejala.
— Nikada. Osim… u jednom drugom životu.
Nedelju dana kasnije unuk joj je napisao:
„Bako, brzo upali vesti! Našli su tvoje stare slike!“
Upalila je TV. Na ekranu — crno-bele fotografije iz šezdesetih: isti osmeh, ista pojava.
Mlada Greta, u haljini s punom suknjom, s cigaretom u ruci, pored Jaguara.
Komentator je govorio: „Otkriveno je da je nova internet zvezda bivša manekenka modne kuće Lambert, lice kolekcije iz 1964.“
Telefon je zvonio bez prestanka. Komšije su pisale, prijateljice se smejale.
— Zašto nikada nisi rekla? — pitao je unuk.
Pogledala ga je preko naočara, umorno se osmehnula:
— Zašto bih? Tada je to bio posao. A sada… samo lepa slika.
Zatim tiho dodala:
— Možda sam samo čekala da me neko ponovo vidi tako.
