Dvorište je živelo svojim uobičajenim životom. Sunce se nežno spuštalo niz zidove kuća, u vazduhu je mirisalo na mokru zemlju i svež hleb iz obližnje pekare.
Na granama su cvrkutali vrapci, a negde u daljini zveckale su merdevine — domar je popravljao ljuljašku.
I odjednom — tanak, jadan, prodoran krik.
Na samom vrhu starog topola, gde su grane tanje od prstiju, sedeo je mačak. Riđ, mali, preplašen do drhtavice.
Isprva su se svi smejali. Deca su pokazivala prstom, neko je doviknuo: „Hajde, skoči!“
Ali prošao je dan, pa još jedan. Smeh se pretvorio u zabrinutost.
Nije se spuštao. Nije jeo, nije pio. Samo je sedeo i dozivao — ne ljude, već, činilo se, sam život.
Vatrogasci su dolazili dva puta. Njihove merdevine su dosezale samo do sredine drveta.
Komšija sa poslednjeg sprata pokušao je da ga namami činijom kobasice.
Bez uspeha. Mačak se samo jače priljubio uz granu.
Prošla je nedelja.
Dvorište je utihnulo. Ljudi su izlazili, gledali gore, uzdisali.
Uveče, dok je sunce tonulo, njegov siluet je i dalje bio tamo — sitan, ali uporan.
I onda, u subotu ujutru, kad je vazduh bio čist i mirišao na travu, dogodilo se nemoguće.
Na kapiji dvorišta polako se zaustavio ogroman kamion sa šarenim slikama životinja.
Svi su pomislili — reklama.
Ali kad se tovarni deo otvorio, iz njega se pomolila duga, šarena vratina.
Žirafa.
Prava, živa žirafa.
Pažljivo je zakoračila na asfalt, kao da se boji da poremeti mir dvorišta.
Ljudi su zanemeli. Neko se nervozno nasmejao, neko pokrio usta rukom.
Žirafa je prišla topolu, podigla glavu i pogledala pravo u mačka.
Svet je na trenutak stao.
Mačak je prestao da drhti. Oči su mu postale velike i mirne.
Žirafa je polako ispružila vrat, a mačak, ne trepćući, zakoračio. Pa još jednom.
Spuštao se niz njen vrat kao niz most — pažljivo, tiho, kao da ne želi da probudi čudo.
Kada su mu šape dotakle zemlju, celo dvorište je zapljeskalo.
Neko je zaplakao. Neko pokušao da snimi, ali su mu se ruke tresle.
Žirafa je još malo stajala, trepnula velikim, toplim očima i, kao da je klimnula, vratila se ka kamionu.
A mačak se sklupčao na toplom haubi i zaspao.
Tišina koja je ostala posle toga bila je posebna.
Ne obična tišina — već dah dobrote, koji je dugo lebdio u vazduhu.
