Dan je bio previše vedar da bi se nešto loše moglo dogoditi.
Sunce se presijavalo na vetrobranu, vazduh je podrhtavao nad putem, a negde u daljini čulo se cvrčanje zrikavaca.
Automobil se kretao mirno — otac za volanom, majka pored njega, dete pozadi, stisnuvši u naručju plišanu igračku.
Put se vijugavo provlačio između borova, a sve oko njih disalo je letom.
Smola se zagrejala na suncu, mirisala je gusto, gotovo slatko.
Ptice su letuckale između grana, i činilo se da će dan trajati zauvek.
Niko nije primetio trenutak kada je svetlost postala tiša, kao da je neko nevidljiv okrenuo dugme i stišao ceo svet.
Senke su se produžile, vazduh se zgusnuo — i u tom usporenom trenutku iz šume je izašao on.
Mali jelen.
Sunce se prelivalo preko njegove leđa, oči su mu odražavale nebo.
Stajao je nasred puta, krhak i miran, kao da zna šta radi.
Otac je nagazio na kočnicu.
Auto je proklizao, gume su zapištale, pesak je poleteo ispod točkova.
Za staklom — trenutak tišine, i samo srce koje lupa u grudima.
Jelen se nije pomerio.
Samo je gledao — pravo u oči vozača.
A onda je okrenuo glavu — prema krivini, tamo gde je put nestajao iza brda.
Kad se sve smirilo, otac je izašao iz kola.
Prašina se lagano spuštala na vreo asfalt, miris paljevine mešao se s aromom borova.
I tada su videli — odron.
Samo nekoliko metara ispred, put se rušio u prazninu.
Kamenje, granje, zemlja — sve je palo niz liticu, kao da je sama planina udahnula dublje nego ikad.
Jelen je napravio korak u stranu, pa još jedan — i nestao u zelenilu.
Bez zvuka, bez traga.
Samo je lišće lagano zatreperilo, kao da je neko prošao kroz vazduh.
Porodica je stajala nemo.
Majka je držala dete za ruku, otac nije mogao da odvoji pogled od mesta gde je maločas stajao jelen.
Svet se ponovo ispunio zvucima — šum lišća, udaljeni krik ptice, cvrčanje insekata.
Ali svaki zvuk sada je bio nov, živ, kao da je svet upravo ponovo počeo da diše.
Nikada nisu uspeli da objasne kako se pojavio.
Ni zašto baš tada.
Ali od tog dana, svaki put kada put ulazi u senku, otac usporava.
A majka tiho kaže:
— Ponekad život ne dolazi kroz reči.
Ponekad — kroz pogled koji traje samo trenutak duže.
I negde tamo, u zelenoj tišini, možda neko još uvek čeka da ponovo izađe na put.
