Tog jutra, hladnoća nije samo peckala – grizla je. Ali ono što me je zaista zaustavilo nije bilo vreme, već tihi, prigušeni jecaj iz zadnjeg dela autobusa. Ono što sam tamo zatekao na kraju je promenilo ne samo dečji dan, već i moj.
Ja sam Džerald, imam 45 godina, vozač školskog autobusa u malom gradu za koji verovatno nikada niste čuli. Vozim istom rutom više od petnaest godina. Mislio sam da sam sve video. Pogrešio sam.
Kiša, sneg, magla ili jak vetar – uvek stižem pre zore. Otvaram kapiju, penjem se u taj stari, škripavi žuti autobus i pokušavam da pojačam grejanje pre nego što prvo dete uđe. Nije luksuzan posao. Ali je pristojan. A ta deca? Oni su razlog zašto se svaki dan vraćam za volan.
Mislio sam da sam video sve vrste porodičnih situacija, sudbina dece i problema. Ali prošlog utorka se dogodilo nešto na šta me ništa nije pripremilo.
To jutro je bilo posebno surovo. Bilo je toliko hladno da se uvlačilo u kosti i nije puštalo. Prsti su me boleli dok sam se petljala sa ključem.
Izašla sam, šutnula led sa čizama i glasno viknula:
„Hajde, deco! Ustajte brzo pre nego što se smrznemo! Ova hladnoća grize!“
Smeh se odjekivao ulicom dok su deca izlazila. Kaputi su se zakopčavali, čizme su zveckale, šalovi su lepršali – uobičajeni jutarnji haos.
„Toliko si glup, Džeralde!“, začuo se tanak glas.
Pogledala sam dole. Bila je Marsi, petogodišnjakinja, sa ružičastim pletenicama, ruke u rukavicama na kukovima kao da je šef.
„Zamoli mamu da mi kupi novi šal!“, zadirkivao me je, gledajući moj izlizani plavi šal.
Nagnuo sam se i šapnuo:
„Dušo, da je moja mama još živa, kupila bi mi tako lep šal da bi tvoj izgledao kao krpa za sudove pored njega! Tako sam ljubomoran!“
Odjurila je smejući se, sela na svoje mesto i počela da pevuši. Taj mali trenutak me je zagrejao više nego što je grejanje u autobusu ikada učinilo.
Mahnuo sam roditeljima, klimnuo glavom kondukteru na prelazu, zatim zatvorio vrata i krenuli smo. Volim ovu rutinu. Razgovori, svađe među braćom i sestrama, šaputanje dece. Čini da se osećam živim.
Nisam se obogatio. Moja žena, Linda, me redovno podseća na to.
„Džeralde, živimo od kikirikija sa ovom platom!“ — rekao je nedavno, naginjući se nad novčanicama.
„Puter od kikirikija“, promrmljao sam.
Nije se smejao.
Uvek pretražim autobus posle doručka. Proverim da li sam zaboravio domaći zadatak, rukavice ili pola granola pločice.
Bio sam na pola puta tog dana kada sam to čuo. Tiho šmrkanje iz zadnjeg ugla. Smrznuo sam se.
„Hej… ima li još nekoga ovde?“ doviknuo sam.
Tamo je sedeo mali dečak, možda sedam ili osam godina. Sklupčan, u tankoj jakni, sa rancem pored nogu, netaknutim.
„Hej, šampione… jesi li dobro? Zašto nisi ušao?“
Nije me pogledao. Stavio je ruke iza leđa i samo odmahnuo glavom.
„Hladno mi je“, šapnuo je.
Čučnuo sam.
„Možeš li mi pokazati ruke?“
Oklevao je, a zatim ih polako povukao napred. Srce mi je potonulo. Prsti su mu bili plavi, ukočeni, otečeni na zglobovima. Ovo nije bila obična jutarnja prehlada.
Bez reči, skinuo sam svoje rukavice i stavio ih preko njegovih. Bile su prevelike, ali su bar bile tople.
„Nije savršeno, ali sada će biti u redu“, rekao sam tiho.
Pogledao me je, oči su mu se suze napunile.
„Nisi imao rukavice?“
„Stare su se pocepale“, rekao je. „Mama i tata su rekli da će kupiti nove sledećeg meseca. Tata pokušava…
Znam taj osećaj. Tihi nedostatak. Kada ih želiš, ali jednostavno ne uspevaju.
„Znaš šta?“ osmehnula sam se. „Znam nekoga. Ima prodavnicu iza ugla i prodaje najtoplije stvari. Kupiću ti nešto posle škole. Pa, šta se sada dešava?“
Osmehnuo se.
„Stvarno?“
Klimnula sam glavom, stisnula mu rame. Ustao je, rukavice su mu skoro spale sa prstiju, i odjednom me je zagrlio. Zatim je uzeo torbu i otrčao u školu.
Tog dana nisam pila kafu. Nisam otišla kući da se zagrejem. Otišla sam u malu prodavnicu, ispričala Dženis priču i kupila par debelih jarećih rukavica i tamnoplavo-žuti prugasti šal. Potrošila sam poslednji dolar.
Stavila sam ih u kutiju za cipele i stavila iza vozačevog sedišta. Napisala sam na njoj:
„Ako ti je hladno, kupi nešto odavde.“ – Džerald
Nikome nisam rekao.
Tog popodneva sam video kako deca čitaju poruku. Gledao sam u retrovizoru. Onda je mala ruka posegnula unutra i uzela šal. Bio je to isti dečak. Nije me pogledao. Samo ga je sklonio. Ali tog dana se nije tresao. I osmehnuo se.
Mislio sam da je to to.
Nije bilo.
Nekoliko dana kasnije, dobio sam poziv iz kancelarije direktora. Bio sam nervozan. Žalba? Nesporazum?
Gospodin Tompson se osmehnuo.
„U redu je, Džeralde. Sasvim suprotno.“
Ispričao mi je Ejdenovu priču. Njegov otac je vatrogasac i mesecima je bez posla zbog povrede. Ono što sam uradio značilo je mnogo više nego što sam mislio.
„Zato pokrećemo program“, rekao je. „Zimska odeća za decu. Bez pitanja.“
Mala kutija je postala pokret.
Pekara je donosila kape. Roditelji su donosili kapute. Dženis je donirala deset pari rukavica nedeljno. Do decembra, kutija je postala sanduk. Sa zahvalnicama.
I onda je došao taj dan.
Ejden mi je pritrčao sa crtežom. Stajao sam ispred autobusa, okružen decom.
„Hvala ti što nas greješ. Ti si moj heroj.“
Kasnije, na školskoj priredbi, pozvan sam na binu. Program se zvao Projekat tople vožnje.
Na kraju, Ejden je došao. Njegov otac je bio pored njega, u uniformi.
„Hvala ti“, rekao je. „Nisi pomogao samo mom sinu. Pomogao si i meni.“
Tada sam shvatio: moj posao nikada nije bio samo vožnja.
Radilo se o tome da primetim kada je nekome hladno.
