To jutro bilo je isto kao stotine pre njega — vedro, pomalo užurbano, mirisalo je na kafu i svež hleb iz pekare preko puta.
Sunce je probijalo kroz roletne, crtajući po zidovima tanke zlatne pruge. Spremala sam se za posao, pijuckala hladnu kafu — i odjednom, autobus je otišao pravo ispred mog nosa.
Zakasnila sam.
Pet minuta.
Samo tih jadnih pet minuta.
Bila sam besna — na sebe, na sve. Na sat, na gužvu, na to što nisam izašla malo ranije.
Stajala sam na stanici, držeći fasciklu s papirima, i osetila kako mi niz obraz klizi kap znoja — od vrućine ili od nervoze, ni sama nisam znala.
Pored mene je prošla žena sa psom, u vazduhu se pomešao miris jasmina i prašine.
Podigla sam glavu — sunce mi je udarilo pravo u oči i odjednom se sve usporilo.
Kao da je sam dan šapnuo: „Ostani.“
Posle nekoliko minuta začula sam sirene.
Isprva daleko, a zatim sve bliže.
Ljudi su se okretali, neko je potrčao.
Nisam odmah shvatila šta se dogodilo, dok nisam ugledala dim iznad puta kojim je trebalo da prođe moj autobus.
Sudario se s kamionom na krivini.
Nekoliko automobila stajalo je popreko, čuli su se povici… A ja sam stajala na istoj toj stanici, s rukama koje su se hladile i čudnim osećajem da je vreme prestalo da teče.
Tresla sam se.
Ne od straha — već od shvatanja. Od spoznaje koliko je život tanak, krhak.
Kako ponekad sudbina tiho zadrži tvoj rukav i kaže: „Uspori. Ostani.“
Te večeri sam išla kući polako, prvi put posle dugo vremena primećujući kako miriše vazduh, kako nežno sija zalazak, kako se deca smeju u dvorištu.
Svaki trenutak odjednom je postao dragocen — kao dah.
Od tada se više ne nerviram kad zakasnim.
Jer sada znam — ponekad je to samo način na koji ti život kaže:
„Sačekaj. Još nije vreme.“
