Prizor koji se jutros odvijao pred mojim vratima bio je zapanjujući — kao mali prirodni spektakl za koji nisam ni znala.
Na prvi pogled pomislila sam da po zidu od cigle pod tremom gmižu mravi ili prašina.
Ali kad sam se zagledala, shvatila sam — to nisu obični insekti, već sitne bogomoljke, tek izlegle iz svoje tajanstvene kapsule.
Iz male ovalne strukture, nalik na penušavi kokon — ooteke — izlazila su jedno po jedno providna, krhka stvorenja.
Njihova tela su blistala na jutarnjem suncu, a tanke noge, gotovo nevidljive, hvatale su se za cigle, za vazduh, pa čak i jedna za drugu.
Zid je delovao kao da živi, kao da diše.
Stotine sićušnih bogomoljki polako su se razmilele, stvarajući minijaturnu vojsku novorođenih.
Ova pojava zove se „sinhrono izleganje“ — čudesna osobina bogomoljki, kada svi mladunci izlaze gotovo u isto vreme.
Stajala sam očarana: kako priroda može biti toliko precizna, savršeno organizovana, a opet potpuno divlja?
Odgovor je jednostavan — ovo su potomci ženke bogomoljke koja je svoj kokon ostavila još prošle jeseni, dok je trava bila zelena, a vazduh blag.
Zimi je ooteka ostala na mestu, delujući beživotno.
Ali unutra je život čekao znak.
Kada je prolećno sunce zagrejalo vazduh i temperatura dostigla savršenu tačku, priroda je poslala hemijski signal.
I tada su se — stotine malih bića — probudile gotovo istovremeno.
Njihovo zajedničko rođenje nije slučajnost, već strategija preživljavanja: što ih više izađe odjednom, veće su šanse da neki prežive.
Za nekoliko minuta razići će se — neki na travu, neki uz zid, neki u lišće.
Za par dana postaće lovci — mali, ali nemilosrdni, stvoreni da čuvaju ravnotežu.
Gledala sam ih i pomislila: koliko života ima svuda oko nas, a mi ga i ne primećujemo.
Dok spavamo, doručkujemo, žurimo — čitavi svetovi rađaju se tik uz nas.
