Kad sam bila mlađa, smejala sam se ljudima koji su govorili da ih rođendani rastužuju.
Mislila sam da je to samo preterivanje. To je nešto što ljudi kažu kada žele malo pažnje. Kao kada preglasno uzdahnu ili nose naočare za sunce u zatvorenom prostoru.
Tada je rođendan značio tortu.
Torta je značila čokoladu.
A čokolada je značila da je život u redu.
Ali sada razumem.
Sada mi rođendani teže dahnu. I ne samo zbog sveća. I ne samo zbog tihog stana ili bolnih kolena.
Ona vrsta saznanja koja dolazi samo kada poživite dovoljno dugo da izgubite ljude za koje ste mislili da će biti ovde zauvek.
Danas imam 85 godina.
I kao i svake godine otkako je moj muž, Peter, umro, ustala sam rano i spremila se.
Stavila sam proređenu kosu u meku punđu. Stavila sam bordo karmin. Zakopčala sam kaput do kragne.
Uvek je to isti kaput.
Uvek je to isti pokret.
Nisam nostalgičan tip.
Ali ovo je drugačije.
To je ritual.
Sada mogu da stignem do Marigolds Dajnera za petnaest minuta. Nekada je bilo sedam minuta. Nije daleko – tri skretanja, pored apoteke, pored male knjižare koja uvek miriše na deterdžent i blagu tugu.
Ipak, vožnja mi se čini dužom svake godine.
I uvek idem u podne.
Jer tada smo se upoznale.
Zaustavila sam se na vratima, duboko udahnula.
„Biće sve u redu, Helen“, rekla sam sebi. „Jača si nego što misliš.“
Imala sam trideset pet godina kada sam prvi put ušla u taj restoran. Bio je četvrtak. Propustila sam autobus i samo sam tražila toplo mesto da sačekam.
Piter je sedeo u uglu. Mučio se sa novinama, već je jednom prolio kafu.
„Ja sam Piter“, rekao je. „Nespretna, malo nespretna, a ponekad potpuno nepodnošljiva.“
Pogledao me je kao da je u meni video šalu. Bila sam oprezna. Delovao je previše samouvereno. Ipak sam sela sa njim.
Rekao je da imam lice o kojem ljudi pišu pisma.
Rekla sam da je to najgora rečenica za preuzimanje koju sam ikada čula.
„Čak i ako sada odeš odavde i nikada me više ne poželiš videti“, rekao je, „ipak ću te pronaći, Helen. Nekako.“
I najčudnije je bilo… da sam mu verovala.
Godinu dana kasnije smo se venčali.
Restoran je postao naše mesto. Vraćali smo se svake godine za moj rođendan. Čak i kada je bio bolestan. Čak i kada je mogao da pojede samo pola mafina.
A kada je umro… ipak sam išla.
Jer je to bilo jedino mesto gde sam ga još uvek mogla zamisliti kako ulazi, sedi preko puta mene i osmehuje mi se.
Tako sam danas ušla.
Zvono na vratima je zazvonilo. Miris zagorele kafe i cimet tosta me je pozdravio kao starog prijatelja. Na trenutak sam ponovo imala trideset pet godina.
Onda sam stala.
Nisam napravila ni dva koraka kada sam ugledala kabinu pored prozora.
Neko drugi je sedeo na Piterovom mestu.
Mladić. Izgledao je kao da ima dvadesetak godina. Nosio je tamni kaput, ramena su mu bila ispravljena. Stezao je kovertu i nervozno gledao na sat.
Kada me je primetio, odmah je ustao.
„Gospođo…“ počeo je nesigurno. „Jeste li vi Helen?“
„Da. Da li se poznajemo?“
Pružio je kovertu obema rukama, kao da drži nešto krhko.
„Rekao je da će doći“, šapnuo je. „Morate ovo pročitati.“
Ivice koverte su bile izgrebane. Moje ime je bilo na njoj. Pisano koje nisam videla decenijama – ipak sam ga odmah prepoznala.
„Ko vas je zamolio da ovo uradite?“ upitala sam.
„Moj deda“, rekao je. „Zvao se Piter.“
Nisam sela. Uzeo sam kovertu, klimnuo glavom i izašao na ulicu.
Spremio sam čaj kod kuće, koji nisam popio. Stavio sam kovertu na sto i satima zurio u nju.
Otvorio sam je nakon zalaska sunca.
Unutra je bilo pismo. Crno-bela fotografija. I mali predmet umotan u papirnu maramicu.
Piterov rukopis.
„Moja Helens…
Ako ovo čitaš, danas si napunila 85 godina. Srećan rođendan, ljubavi moja.
Znao sam da ćeš se vratiti u našu malu kolibu. Baš kao što sam znao da imam obećanje koje moram da ispunim.
Postoji nešto što ti nikada nisam rekao. Nije bila laž – bila je odluka. Pre nego što sam te upoznao, imao sam sina. Zvao se Tomas.
Nisam ga ja odgajila. Tek kasnije smo se pronašli. Onda je dobio sina, Majkla.
Dao ti je ovo pismo.
Zamolila sam ga da dođe kod mene danas u podne.
Ovaj prsten je tvoj rođendanski poklon.
Ako je tuga ljubav koja nema gde da ode, onda će joj možda ovo pismo dati mesto.
Tvoj uvek,
Pitere.”
Pročitala sam ga dva puta.
Prsten mi je savršeno pristajao na prst.
Te noći sam stavila pismo ispod jastuka.
I prvi put posle godina… mirno sam spavala.
Sledećeg dana, Majkl je čekao za stolom.
„Nisam znao da li želiš da me upoznaš“, rekao je tiho.
„Ni ja nisam bio siguran“, odgovorila sam. „Ali sam ovde.“
„Zašto sada?“, upitala sam. „Zašto si toliko dugo čekala?“
„Moj deda je rekao da je 85 godina kada ili zatvoriš svoje srce… ili ga konačno pustiš.“
„Tipičan Piter“, osmehnula sam se. „Previše poetično.“
Razgovarali smo. Dugo. U tišini.
„Jesi li ljuta na njega?“ konačno je upitao.
Dodirnula sam prsten.
„Ne. Mislim da ga još više volim zbog toga.
„Možemo li se videti sledeće godine?“ upitala sam.
„Na istom mestu?“
„Na istom mestu.“
„Onda… bilo koje nedelje?“
Oči su joj se napunile suzama.
„Da, Helen. Molim te.“
Ponekad nas ljubav čeka tamo gde smo već bili — samo nosi novo lice.
