Video sam to svojim očima.
Jutro je bilo vedro, gotovo letnje — plavo nebo, lagana magla nad rekom, sunce se presijavalo u vodi toliko jako da si morao da žmuriš. Na mostu su stajali radnici, a malo dalje su se već skupljali autobusi — duga kolona puna dece, na ekskurziji ka rezervatu. Niko još nije znao da sve visi o koncu.
Sergej je stajao kod stuba mosta. Kaciga spuštena na čelo, oči umorne, ali budne. Bio je inženjer, ali danas — više od toga.
Ruke su mu drhtale dok je proveravao pukotinu u metalu. Tanka, ali živa, šireća.
Nije smela da postoji. Juče je sve bilo u redu. Ali tokom noći voda se digla, stub se slegao, i most je disao — kao živo biće koje će svakog časa pasti.
Prislonio je uvo na beton — i čuo dubok, prigušen tutanj.
— Svi s mosta, brzo! — viknuo je, ali ljudi nisu odmah shvatili.
Radnici su se okrenuli, neko se nasmejao:
— Sergej, šta ti je, ručak je uskoro!
A on je već trčao — ka kontrolnoj tabli, gde je bio dugme za detonaciju. Morao je da pusti sekciju pre nego što kolona autobusa pređe most.
Znao je: ako okleva i minut — sve će se srušiti. I voda, i metal, i desetine vozila otići će dole.
Video je prvi autobus kako skreće na put. Belo vozilo, sa nacrtanim životinjama sa strane, prozori sijaju na suncu.
Sergej je zgrabio radio:
— Stanite! Ne ulazite! — ali veza je krčala, kao da se i vazduh opirao.
Sećam se da je zastao na trenutak.
Lice mu je pobledelo.
Shvatio je da ga niko ne čuje.
Tada je jednostavno pritisnuo.
Klik — i sve je obasjala eksplozija. Zemlja se zatresla, ptice su poletele sa obale, voda se podigla kao zid.
Most se složio kao kula od karata, teško, sporo, uz tutanj koji je parao srce.
Kada se prašina slegla, autobus je stajao desetak metara od ivice.
Deca su se priljubila uz prozore, otvorenih usta, kao ribe u akvarijumu.
A Sergej je ležao pored table. Na licu mu nije bilo straha ni bola. Samo tišina.
Kasnije su spasioci rekli da je uspeo. Da bi, da je čekao još pet sekundi, sve palo.
Stajao sam na obali, gledao reku i nisam mogao da poverujem da čovek može da donese takvu odluku — srušiti, da bi spasao.
Ponekad prava ljubav prema životu živi upravo u uništenju.
