Ekspedicija je počela kao i svaka druga. Tim od četiri geologa radio je na obali Antarktika, nedaleko od stare stanice „Vostok-3“.
Bušili su led, uzimali uzorke, proveravali slojeve na prisustvo retkih metala. Minus četrdeset, vetar seče lice — uobičajen dan.
Trećeg dana, jedno svrdlo se iznenada zaglavilo. Kao da nije naišlo na stenu, već na nešto glatko.
Kada su ga izvukli, na njemu se video metalni odsjaj.
— Ovo nije stena — rekao je tiho inženjer, gledajući u radar. — Ispod leda je ravna površina. Kao ploča.
Počeli su pažljivo da čiste mesto. Posle nekoliko sati, kroz sloj plavog, drevnog leda, ukazala se površina — glatka, sivo-zelena, s potpuno ravnim ivicama.
Najpre su pomislili da je to deo stare stanice, zatrpan godinama snega. Ali koordinate su pokazale da se stanica nalazi dvadeset kilometara dalje.
Ploča je bila čudna. Nije imala šrafove, zavarene spojeve, ni tragove korozije. Bila je ledena čak i kroz rukavice.
Na ivici su bili urezani znakovi, nalik oznakama, ali nepoznatog pisma.
Fragment su poslali u laboratoriju na stanici „Mirnaja“. Nekoliko dana kasnije stigli su rezultati.
Legura nije odgovarala nijednom poznatom industrijskom materijalu. Sadržala je titan, aluminijum i retke elemente koje je nemoguće spojiti na normalnim temperaturama.
Ali prava senzacija usledila je kasnije.
Analiza je pokazala da je led oko ploče stariji za 120.000 godina.
To je značilo da se predmet nalazio ispod leda davno pre nego što je čovek kročio na kontinent.
O otkriću se odlučilo ćutati. U izveštaju je pisalo samo: „Neidentifikovani metalni fragment. Potrebna dodatna istraživanja.“
Kasnije je mlađi geolog Klimov rekao novinaru:
„Dva dana nakon što smo se vratili, stigla je vojska. Uspeli su da odnesu sanduk sa pločom, bez objašnjenja.“
Niko više nikada nije spominjao taj objekat.
Mesecima kasnije, na satelitskim snimcima tog područja, pojavio se neobičan oblik: ogroman pravougaonik u snegu.
Savršeno ravan. Previše ravan da bi bio prirodan.
