Sunce je stajalo visoko, vazduh je drhtao od vrućine.
Leto je bilo u punom jeku — lenjo, sporo, gusto kao med.
Ana je stavljala čajnik, Marija se bavila cvećem pored ograde.
Sve je bilo kao uvek: pčele su zujale, petao je pevao u susednom dvorištu, a mačka je ležala na prozoru.
Samo Bruno nije došao na doručak.
Obično bi stigao prvi — teško tapkajući po dvorištu, veselo lajući, s glupavom radošću u očima.
Ali danas je bilo tiho.
Previše tiho.
Najpre je Ana pomislila da samo spava negde u senci, iza šupe.
Ali onda je čula zvuk.
Tup, hrapav — kao da se neko guši.
Nije bio laj. Niti jecaj. Nešto drugo.
Ana se ukočila.
Marija je podigla glavu iznad cveća.
I obe su shvatile — nešto nije u redu.
— Bruno! — povikala je Ana.
Nije bilo odgovora.
Zvuk se ponovio.
Bliže.
Kao da se nešto pomeralo ispod zemlje.
Pogledale su se.
Ana je krenula stazom gde je trava sezala skoro do kolena.
Vrućina je bila gusta, vazduh drhtao, kao da je priroda zadržala dah.
I odjednom trava… zatalasala se.
Sporo. Teško.
Marija je zastala kraj ograde.
Ana je gledala ne verujući očima.
Trava se kretala — kao da ispod nje puzi nešto ogromno.
— Marija… — prošaptala je.
I tada se iz trave pojavilo nešto.
Debelo telo, koje se sjajilo na suncu.
Koža sa šarom kao od metala i uglja.
Pokret — tečan, ali težak.
Hladan dah, nalik na šištanje zemlje.
Obe žene su se ukočile.
Anino srce je tuklo u grlu.
Videla je zmije ranije, ali ne ovakve.
To nije bilo samo stvorenje — bilo je nešto drugo.
Telo se vuklo kroz travu, a ispod njega… nešto se micalo.
Nešto što se kretalo nezavisno od zmije.
Ana je vrisnula.
Zgrabila je stare grabulje kod ograde.
Marija, ne rekavši ništa, uzela je metlu.
Jurnule su napred.
Bez razmišljanja, bez svesti.
Samo s očajnim strahom koji ne pita da li je ispravno.
Vrisci, šuštanje, udarci.
Grabulje su tukle travu, vazduh, klizavu kožu.
Zmija je šištala, savijala se, pokušavala da pobegne.
Prašina se dizala.
Sunce je zaslepljivalo, ruke su drhtale, ali nisu stale.
Komšija je provirio kroz kapiju, neko je viknuo —
ali bake više ništa nisu čule.
Za njih tada je postojalo samo jedno —
ta trava, ta senka, taj užas koji diše ispred njih.
I odjednom — pokret.
Zmija se naglo savila, kao da steže svoje prstenove.
Ispod nje se začuo zvuk.
Hrapav, isprekidan.
Živ.
Ana je odstupila.
Marija je pritisla grudi rukom.
Telo zmije je drhtalo, kao da nešto u njemu kuca.
I u sledećem trenutku — okrenula se.
Ogromna glava se uzdigla iz trave,
oči, tamne kao kapljice nafte, zasijale su na suncu.
I tada iz otvorenih čeljusti — naglo, silovito — izbacila je nešto na zemlju.
Obe žene su vrisnule.
Na travi, u prašini, ležao je Bruno.
Njihov voljeni pas.
Mokar, iscrpljen, sav u travi i zemlji.
Iz zmijinih usta visila je tanka nit sline koja se presijavala na suncu.
Sekund — i ona se povukla unazad, nestajući u travi.
Polako, kao da se rastapa u vrelim talasima vazduha.
Ana je potrčala do psa.
Bruno je disao.
Teško, hrapavo, ali je disao.
Otvorio je oči, tiho zacvilio i položio glavu na njena kolena.
Daleko, iza ograde,
trava se još dugo njihala —
kao da se ispod zemlje,
negde duboko,
nešto veoma staro i gladno
okretalo u svojoj jazbini.
