Sunce je stajalo visoko, vazduh podrhtavao od vrućine.
Leto je bilo u punom jeku — lenjo, sporo, gusto kao med.
Ana je stavljala čajnik, Marija se bavila cvećem kraj ograde.
Sve je bilo kao i uvek: pčele zuje, petao kukuriče, mačka leži na prozoru.
Samo Bruno nije došao na doručak.
Obično bi prvi dotrčao — veselo lajući, oči mu se smejale.
Ali danas — tišina.
Ana pomisli da spava iza šupe.
Onda ču zvuk — prigušen, hrapav, kao da se neko guši.
Ne laj. Ne jecaj. Nešto drugo.
Ana se ukipi.
Marija podiže pogled.
Obe shvatiše — nešto nije u redu.
— Bruno! — viknu Ana.
Tišina.
Zvuk opet. Bliže.
Kao da se nešto pomera pod zemljom.
Ana pođe stazom, trava joj do kolena.
Vazduh gust, vreo.
I odjednom — trava se zaljuljala.
Marija zasta.
Ana gledala, ne verujući očima.
Trava se pomerala, kao da ispod nje nešto ogromno klizi.
— Marija… — prošaputa.
I tad — iz trave izroni telo.
Debelo, sjajno, koža kao metal.
Pokret spor, ali snažan.
Šum — kao da zemlja diše.
Ana kriknu, zgrabi grabulje.
Marija metlu.
Pojuriše napred.
Bez misli. Samo strah.
Udari, šuštanje, prašina.
Zmija sikće, savija se.
Sunce prži, ruke drhte, ali one ne staju.
Komšije viču,
ali njih dve ne čuju ništa.
Samo borba.
I tada — trzaj.
Zmija se izvila, telo joj se steglo.
Iz grla izbaci nešto.
Vrisak.
Na travi — Bruno.
Pas. Mokar, isprljan, ali živ.
Otvori oči, tiho zaječao.
U daljini trava još dugo talasala —
kao da duboko pod zemljom
nešto staro i gladno
još uvek diše.
