Vrućina je bila tolika da je vazduh podrhtavao. Turisti su lenjo šetali stazama, slikali se, kupovali kokose. Ema je držala telefon, pokušavajući da uhvati signal — negde među palmama internet je živeo svoj život. Sunce je peklo, znoj se sijao na njenoj koži.
Sela je na ogradu pored starog hrama, uključila kameru i usmerila je ka čoporu majmuna. Mali, drski, sa sjajnim očima — izgledali su kao bića iz drugog sveta, slobodnog i srećnog.
— Oh, pogledaj onu! — rekla je momku pored sebe. — Ima pogled kao barista ponedeljkom.
Sve se desilo u sekundi. Majmun je skočio, zgrabio telefon i popeo se na statuu Bude. Ema je vrisnula, momak se nasmejao, turisti izvukli kamere — predstava je počela.
— Hej! To je moj! — viknula je.
Majmun ju je pogledao odozgo, pritisnuo telefon uz sebe i — klik! — napravio selfi.
Publika je aplaudirala. Vodič je nudio bananu, drugi bacao orahe. Ema je stajala pod drvetom, polu-ljuta, polu-zabavljena. Majmun je listao galeriju — prst, njuška, rep, Ema dole sa iskrivljenim licem.
— I šta sad? — pitao je momak.
— Sad sam zvanični menadžer sadržaja jednog primata, — odgovorila je kroz smeh.
Posle deset minuta majmun je sišao, uzeo mango i bacio telefon. Ekran napukao, ali kamera radila. Na poslednjoj slici — majmun sa telefonom, zalazak sunca i Ema koja gleda nagore.
Nije izbrisala tu fotografiju. Ponekad ju je gledala u metrou i smešila se.
U njoj je bilo nešto stvarno — divlja slučajnost u kojoj je prvi put prestala da bude samo posmatrač.
