Nikada nisam mislila da obična vrata mogu da plaše.
Sve je počelo onog dana kada sam je prvi put videla — malu devojčicu u sivom kaputu, sa dve tanke pletenice i starim plišanim zekom u ruci.
Samo je stajala ispred mojih vrata. Nije zvonila. Samo gledala. A onda bi odjednom otrčala.
Živim u kući na kraju grada. Ulica je tiha, komšije daleko.
Prvo sam pomislila — greška.
Ali sledećeg dana — opet.
I opet.
Trećeg dana sam je čekala.
Čula sam sitne korake po šljunku. Pogledala kroz prozor — tamo je.
Stoji. Ćuti. Pa beži.
Četvrtog dana sam otvorila vrata.
Pobegla je, ali sam viknula:
— Stani! Treba li ti nešto?
Zaustavila se kod kapije. Pogledala me — kao da traži pomoć, a plaši se da je primi.
Peti dan je došla po kiši. Mokra do kolena.
Izašla sam i rekla tiho:
— Neću ti ništa. Ako ti treba pomoć, samo reci.
Prvi put je progovorila:
— Teta… vaša vrata… ista su.
— Ista kao čija? — pitala sam.
— Kao njena.
Sutradan sam zvala policiju.
Delovalo je smešno, ali osećala sam da nešto nije u redu.
Saznali su samo ime — Mila. Četiri godine.
Majka joj nestala pre dva meseca.
Našli samo telefon u šumi.
Kuća u kojoj su živeli bila je skoro ista kao moja.
Ista vrata. Iste stepenice. Ista kanta pored praga.
Mila je svakog dana išla tamo. Kucala. Nadala se.
Da će majka otvoriti.
Posle su prodali kuću.
A ona — našla moju. I nastavila da dolazi.
Tog dana sedela je u mojoj kuhinji, držala šolju čaja i šapnula:
— Ona mora negde da je… zar ne?
Uveče je ostavila svog zekana pored vrata.
— Ako mama dođe, dajte joj ga. Uvek je spavala s njim.
Nedelju dana kasnije — našli su je.
U starom bunaru.
Mrtvu.
Mila je opet došla.
Prišla vratima i stavila dlan.
— Dolaziću i dalje. Možda me čuje.
I stvarno dolazi.
Seda na stepenice. Ćuti.
A kad ode — zeka stoji pod vratima.
Znam — bila je tu.
I verujem — majke, čak i kad odu,
uvek pronađu put do mesta gde ih čekaju.
