Vozio je autoputem između gradova.
Prazan put, večernje sunce u retrovizoru.
Radio tiho svira, vazduh miriše na benzin i proleće.
Sve mirno — dok se napred nije pojavio gust dim.
Mislio je da neko pali travu.
Ali kad je prišao bliže, video je: gori auto.
Stajao popreko uz bankinu, prednji deo u plamenu.
Unutra — zamagljeno staklo, crn dim, senka koja se još micala.
Zakočio je.
Sekund tišine.
Samo šuštanje vatre i huk puta.
Automobili prolaze, neki uspore, neki snimaju.
Niko ne prilazi.
Izašao je iz kola, zgrabio protivpožarni aparat.
Vazduh je bio vreo, težak.
Povukao kvaku — zaključano.
Unutra neko udara po staklu.
Srce mu se steže.
— Drži se! — viknuo je. — Dolazim!
Ali čovek unutra jedva da se pomera.
Odmakao se, zamahnuo i udario po staklu.
Jednom, drugi put, treći.
Puklo je.
Vatra i vazduh šiknuli su napolje.
Proturio ruku.
— Hajde! Uhvatite se!
Izvukao ga je. Obojica pali na zemlju.
Odvukao ga je iza bankine.
Iza njih — eksplozija.
Osvetljen dim, miris gume.
Čovek pored njega kašlje, živ.
On gleda ruke — krv, čađ, drhtanje.
Ljudi pristižu. Neko ga tapše po ramenu:
— Mogao si da ne stigneš.
On odgovara mirno:
— Da, ali on sigurno ne bi stigao.
Put ponovo bruji.
Dvojica sede, gledaju kako se jedan život gasi, a drugi počinje.
