Stajala je pred ogledalom, pokušavajući da ne gleda svoj odraz.
Svetlo u teretani bilo je previše jako, muzika preglasna, a smeh iza leđa — previše stvaran.
Podigla je pogled i srela oči dvojice momaka kod trake za trčanje.
Pogledali su se i nasmejali.
Sve je razumela, bez ijedne reči.
Svaki korak bio je težak.
Kolena su bolela, dah se gubio, ali je išla — sporo, uporno, stisnutih zuba.
Posle je otišla kući pre kraja treninga.
U svlačionici je plakala tiho, da niko ne čuje.
U ušima su joj odzvanjali tuđi smehovi, ali unutra se rađalo nešto što nije bilo tuga — već obećanje.
Sledećeg dana se vratila.
I onog posle.
I opet.
Ponekad ujutru, kada je sala prazna i miriše na čistoću.
Ponekad uveče, pod blagim svetlom i tihom muzikom.
Počela je s tegovima od kilogram, sa koracima u mestu, s kratkim udasima.
Telo je bolelo, ali se ispod kože budio život.
Prošao je mesec. Onda još jedan.
Skoro da više nije gledala vagu — samo je dolazila.
U ogledalu su se pojavili obrisi snage — ne samo fizičke.
Pogled joj je postao čvršći.
Jednog dana ponovo ih je videla.
Isti momci.
Nije bilo smeha.
Samo tišina i iznenađenje dok je sigurno podizala šipku.
Ali pravi trenutak došao je kasnije.
Jedan od njih joj je prišao posle treninga, skinuo slušalice i rekao:
— Znaš… i ja sam se tada smejao. Jer sam ti zavideo. Ja nisam imao hrabrosti da počnem. Ti jesi.
Gledala ga je dugo.
Zatim samo klimnula i otišla.
Napolju je mraz mirisao na pobedu — tihu, ličnu, nevidljivu.
Više se nije plašila ogledala.
U izlozima je videla ne brojke, ne oblik, ne poglede drugih — već sebe.
Ona koja nije odustala kad je bilo teško.
Uveče se opet vratila.
Svetlo je bilo meko, muzika ista, ali u svakom pokretu — snaga.
U odrazu više nije bila “debela devojka”, već čovek koji je naučio da ne traži odobrenje.
I unutra je postalo tiho.
Skroz tiho.
Kao da je svet prestao da šapuće — i samo slušao kako diše.
