Jutro je izgledalo kao da počinje iznova.
Grad je disao paru iz šahtova, mirisao na kafu i mokru zemlju posle kiše.
Ljudi u šarenim patikama okupljali su se kod starta, smejali se, slikali, kucali nogama da se ugreju.
Lea je sedela malo sa strane — u laganoj crnoj stolici, dlanovima na hladnim obručima točkova.
Prsti su joj drhtali, ne od hladnoće, već od nečeg dubljeg — iščekivanja.
— Jeste li sigurni? — pitao je volonter, momak s pegicama i pištaljkom. — Počinje kiša, staza je klizava.
— Ako ne počnem, kako ću znati da mogu? — mirno je odgovorila.
On se nasmejao i klimnuo. Njen osmeh bio je kratak, ali stvaran.
Kada je pucanj označio početak, sve drugo nestalo je.
Lea je osećala kako točkovi odzvanjaju pod njenim rukama, kako joj kiša klizi niz lice.
Svet se sveo na put i otkucaje srca.
Na desetom kilometru više nije videla trkače — samo sivu liniju puta što nestaje u daljini.
Ruke su bolele, ali nije stajala. Svaki pokret bio je molitva.
Na 25. kilometru prsti su joj se stezali.
Prošao je biciklista i viknuo:
— Poštovanje! Ti si neverovatna!
Samo mu je mahnula.
Nije to radila zbog drugih. Već zbog tišine u sebi.
Na cilj je stigla kad su se oblaci razmakli.
Sunce je zasjalo na mokrom asfaltu.
Ljudi su ćutali, neki aplaudirali.
Lea je podigla ruke i zatvorila oči.
Nije pobedila trku — ali jeste nešto mnogo veće.
I tada, glas iza nje:
— Lea! Sačekaj!
Bio je to volonter, s kutijom u rukama.
Unutra — dva tanka proteza, bela kao papir.
— Ovo je za tebe — rekao je. — Završili smo ih noćas.
Lea se nasmejala toplo:
— Znaš… više mi ne trebaju. Naučila sam da letim.
