Jutro je bilo obično.
Ono prolećno jutro kada sve miriše na mokar asfalt i svežinu.
Bare su odražavale oblake, a sunce se čas skrivalo, čas provirivalo između kuća.
Devojčica je išla u školu — s rancem na leđima, sa slušalicama u ušima, gledajući pod noge.
I odjednom je čula — tihi, prigušeni cvilež.
Zaustavila se.
Pogledala dole — i videla.
Mali jež, zaglavljen između metalnih rešetki slivnika.
Trzao se, pokušavao da se izvuče, ali su se bodlje kačile za gvožđe.
Oči — sitne, crne, blistave od straha.
Spustila se na kolena.
Prolaznici su zaobilazili, neki su se okretali, ali niko nije stao.
Devojčica je izvadila iz ranca rukavicu, pažljivo podvukla ispod njega ruku.
Metal hladan, jež drhti.
Minuti su prolazili.
Prsti su je boleli, kolena su joj bila mokra.
Ali u jednom trenutku — uspeo je da se oslobodi.
Živ, raščupan, preplašenog pogleda.
Okrenuo se, kao da je hteo nešto da kaže, i potrčao pod žbun.
Ona je ostala da sedi.
Srce joj je tuklo brzo — kao da je spasila ceo svet.
I bilo je nešto čudno u tome: zašto se niko drugi nije zaustavio?
Uveče je otvorila laptop.
Počela da traži ko se u gradu bavi spasavanjem životinja.
Ništa. Samo poneke stare objave, molbe „pomozite mačetu“.
Nedelju dana kasnije, napisala je svoju objavu:
„Ako vidite povređenu životinju — ne prolazite pored nje. Možemo nešto da promenimo.“
Fotografija ježa — uplašenog, ali živog.
Potpisala je: „On je samo želeo da doživi jutro.“
Objava se brzo proširila. Ljudi su pisali, delili, pitali kako da pomognu.
Školarci su počeli da sakupljaju kutije, da kontaktiraju prihvatilišta.
Čak i odrasli. Čak i oni koji su ranije samo prolazili pored.
Prošlo je nekoliko meseci.
U dvorištu se pojavio mali pano: „Grad je naš zajednički dom. Čuvaj one koji ne mogu da govore.“
Njen potpis bio je dole — malen, ali pravi.
I ponekad, dok je išla u školu, još uvek je gledala pod noge.
Ne zato što se bojala da se spotakne — već zato što je znala: svet ponekad zavisi od onoga ko se jednostavno zaustavi.
