Pronašla ga je posle kiše — sićušnog, mokrog, slepljenog krzna, očiju punih zbunjenosti.
Ispod starog kontejnera kod garaža nešto se pomerilo, zacvilelo — i Lusi je čučnula.
Mače se treslo, i osetila je kako taj drhtaj prolazi kroz njene dlanove pravo u srce.
— Tiho, tiho, — šapnula je. — Sve je u redu. Neću nikome reći.
Kod kuće je bilo toplo i suvo. Ali baš to ju je plašilo — mama nije mogla da podnese životinje u stanu.
„Neka živi napolju, tamo mu je mesto“, govorila je.
Zato je Lusi smislila plan: mače će živeti na balkonu. Doneće mu kutiju, staro ćebe, činiju. Samo dok malo ne poraste.
Prve noći bile su najteže.
Mače je plakalo, mjaukalo, tražilo toplinu. Lusi mu je krišom donosila mleko, komadić kobasice, sedala pored njega i mazila ga dok ne bi zaspala.
Kad bi vetar zviždao kroz prozor, pokrivala bi kutiju starim šalom i šaputala:
— Izduraj, ja sam tu.
Dolazila je svake večeri na balkon, kao na tajni sastanak.
Mama je mislila — uči. Tata — priča telefonom. Niko nije znao da je iza stakla devojčica imala novi svet, gde je sve jednostavno: jedno srce greje drugo.
S vremenom je mače ojačalo.
Više se nije krilo, mjaukalo je glasnije, grebalo kutiju. I tada je počelo ono najgore — buka.
Jedne noći Lusi se probudila od koraka. U hodniku — svetlo. Vrata kuhinje su se tiho otvorila.
Zaledila se. Ako mama otkrije — gotovo je.
Ali ništa se nije desilo. Ujutro činija prazna.
Sledećeg dana — opet.
Pomislila je da mače više jede, pa je sipala duplu porciju.
Ali mleko je nestajalo i onih noći kad nije izlazila.
Tada je odlučila da čeka.
Uveče, kad su svi zaspali, sakrila se iza zavese.
Minuti su se vukli, sati šuštali.
I odjednom — prigušeno svetlo iz kuhinje, šum papuča po podu.
Vrata balkona tiho su zaškripala.
Mama.
U kućnom ogrtaču, sa šoljom u ruci. Na licu — umor i blagost.
Spustila je činiju, čučnula i rekla:
— Dođi, mali. Sigurno si gladan.
Mače je izašlo, trljalo se o njene noge. Mama se nasmešila.
— Ne boj se. Znam da nisi ovde slučajno.
Lusi je zadržala dah, srce joj je tuklo jače od vetra napolju.
Mama je podigla glavu, kao da ju je čula, ali ništa nije rekla. Samo je pomilovala mače, ustala i tiho zatvorila vrata.
Ujutru Lusi nije izdržala.
Uzela je mače u naručje, ušla u kuhinju gde je mama već kuvala ovsenu kašu.
— Mama…
— Da, dušo?
— Htela sam da kažem… — zastala je, gledajući u to malo stvorenje.
— Ne moraš, — rekla je tiho mama. — Znam već odavno.
I nasmešila se — osmehom u kojem je bilo više ljubavi nego u bilo kojoj dozvoli.
Od tada je mače živelo u kući. Ne na balkonu, ne krišom — zaista.
Mama ga je zvala naše dete, tata se gunđao reda radi, ali mu je svake večeri davao komad kobasice.
A Lusi se ponekad i dalje budila noću da proveri da li mu je hladno.
I svaki put, gledajući uspavano mače, mislila: neke tajne se rode iz straha, ali završe u ljubavi.
